Сведочење избеглог Чуружанина Георгија Радина о РАЦИЈИ у Чуругу

Сведочење избеглог Чуружанина Георгија Радина о РАЦИЈИ у Чуругу

Најзначајнији орган који се бавио питањем избеглица на простору окупиране Србије током Другог светског рата био је Комесаријат за избеглице и расељенике. Он је био под надлежношћу Савета комесара који је 6. јула 1941. године донео одлуку о оснивању позиције изванредног опуномоћеног комесара за избеглице и расељенике. Комесар је водио и координисао радом Комесаријата и његових локалних одбора који су оснивани на нивоу бановина, срезова и општина. Први комесар који је обављао ову дужност био је инжињер и потпуковник у пензији Андра Поповић.53 Долазак великог броја избеглица је узнемирио и немачке окупационе власти које су при Штабу Војног заповедника за Србију поставилe комесара за пресељавање. Ову функцију обављао је др Ернест Вајнам који је пре тога био задужен за операције пресељавања немачког становништва из Бесарабије и Горње Буковине.

Велики број избеглица у Србију је долазио без основних докумената. Евиденције које су вођење о њима нису биле потпуне што је касније отежавало планирање њиховог смештаја и исхране. У првим месецима окупације највећи број избеглица долазио је у Београд. Због великог броја избеглица донета је одлука по којој избеглице морају имати легитимације са дозволом за боравак у Београду.

Избегличко питање у „Новом Времену“ 1941. године – Дипломски рад Мирко З. Рељић

Наводимо и записник о саслушању Георгија Радина, избеглог сведока из Чуруга, старог 21. годину. Београд 10. јуна 1942, Комесаријат за избеглице.

„Дана 4. јануара 1942. била је недеља када је почело пушкарање по улицама Чуруга и одмах иза тога запажени су лешеви по улицама тада убијених Срба. Овом приликом су погинули: Живко Катић, економ из Чуруга, и још неколико њих. Убијени су од чурушких Мађара наоружаних војничким пушкама (Nemzeteri). Разлог и повод није ми познат. Одмах после тога добовано је да се сви чурушки становници имају повући у своје куће.“

После сат-два стизала је мађарска војска из Сенте и из Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су дошли тенковски одреди, затим пешадија у камионима. Касније се селу приближавала артиљерија. Скоро у исто време долазе жандарми из околних места као Темерина, Бачког Градишта, и других, као и цивили Мађари из наведених места. Један део ових војника упутио се у чурушки рит, наводно због тога да се тамо дигао устанак… Тада су од мађарске војске убијани Срби, мушкарци, жене и деца на салашима.
Остала војска у месту Чуругу залазила је такође у српске куће и из њих изводила Србе, жене и децу. Неке су одмах убијали у самим кућама, неке одводили у општинску зграду и ту у полицијској соби убијали. Неке су одводили у велику основну школу, друге у магазине, који су раније служили житарским трговцима. Одведене у општину одмах су убијали и у току ноћи колима Срба и војничким камионима односили и бацали у реку Тису. Тако су чинили и са онима који су одведени у школу и одмах убијени. У магазинима су прикупљали Србе — мушкарце, жене и децу док се што већи број накупи.
Тако се продужило са убијањем до 7. јануара 1942. године до 9 сати ноћу, када су они у магазинима били митраљирани. После тога датума местимично су убијани на улици, у општини, по кућама, док су већину одводили живе у камионима на Тису и тамо их убијали и бацали у воду, пробушивши претходно лед.
Од 4. до 9. јануара 1942. године погинуло је око 3.500 до 4.000 људи, жена и деце а можда и више, јер се још до сада прави број не зна…

Убијени су одмах и опљачкани, пошто су претходно уцењивани. Развлачена им је имовина од месних Мађара и војника. Ови потоњи су пакетима опљачкане ствари, као веш и друге драгоцености слали својим кућама.

У овим покољима учествовали су сви чурушки Мађари, овлаштени да носе пушке (Nemzeteri). То су већином били сиромаси, који су становали у јамурама поред Тисе. Од виђенијих мађарских породица у прогонима Срба из Чуруга истакли су се: породица Фиштеш (синови Михаљ, столар и још двојица, економи); Јанош Ковач, трговац, Берец, име му не знам, берберин; полицајац Молнар, име му не знам, који се нарочито истакао; браћа Цапари, мислим да су радници.

Покољ је вршен дању и ноћу. Лешеви су вожени углавном ноћу, како из приватних кућа тако и из других зграда, где су покољи вршени. Који су разлози били овом покољу није ми познато, но званично је речено да је разлог устанак у риту. Читаве улице у Чуругу потпуно су опустеле…“

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“