СВЕДОЧЕЊЕ О РАЦИЈИ – ЛЕА ЉУБИБРАТИЋ (ФУКС)

СВЕДОЧЕЊЕ О РАЦИЈИ – ЛЕА ЉУБИБРАТИЋ (ФУКС)

Рођена је у Новом Саду 1929. године.
Родитељи Мирко и Мицика Фукс, рођена Сивак, преселили су се после Другог светског рата у Израел где је Мирко више година био секретар Удружења Јевреја пореклом из Југославије.

Леа Љубибратић је радила као професор енглеског језика у Новом Саду. По пензионисању, са супругом Едом учествовала је у животу новосадске јеврејске заједнице.

Ћерка Миља и син Иво живе са породицама у Америци.

У Новом Саду фамилију Фукс су чиниле четири врло повезане породице. Укупно нас петнаесторо. Пре рата је умро деда Роберт, а у току рата убијено је осморо.

Моја мајка се, удајом, определила за јеврејску заједницу прешавши у Мојсијеву веру још пре мог рођења. Уз постепено упознавање јеврејских обичаја, унела је у кућу и неке којима је васпитавана током свог детињства. Тако сам ја, до поласка у основну школу, знала за божићну јелку и ускршња јаја.

Похађала сам јеврејску основну школу, која се водила као државна. А како је била на добром гласу, похађала су је и нејеврејска деца. Тек ту сам од вероучитеља Бороша научила обичаје и слушала библијске приче које су ми увек изазивале сузе. Суботом нисмо имали наставу али смо долазили у школу која је била одмах до синагоге. Ми смо синагогу тада звали храм. И суботом и на велике празнике, учитељ Борощ би нам говорио и читао молитве које нисмо разумели јер су биле на хебрејском. Радо смо се шетали по дворишту док су неки од наших одраслих били у храму.

У то време сам из „Сокола“ прешла у спортски клуб „Макаби“. Бавила сам се гимнастиком. Предводио нас је Александар Гутман, који није преживео рат.

У јесен 1940. уписана сам у први разред женске реалне гимназије. До тог времена сам чула из разговора старијих шта се дешава у земљама где је Хитлер већ закорачио својом ногом, али сам на почетку школовања у гимназији, док још није почео рат код нас, осетила на својој кожи фашистичку пропаганду и њене последице.

Једног дана позвала нас је нека ученица из вишег разреда да се упишемо у скауте. Дружићемо се и ићи на излете. То ми се свидело јер сам била једица и много млада од осталих у фамилији. Отишла сам одмах после школе да се упишем. Када сам се вратила кући, то сам саопштила оцу. Рекао ми је, без много објашњавања, да одмах следећег дана одем да се испишем. Када сам се следећег дана појавила, у врти су ми рекли да више не долазим. Нисам морала ништа да кажем.

Убрзо после тога, једне вечери, отац ми рече да ћу бити позвана код директора школе који ће тражити да нешто потпишем и да потом дођем кући. Већ следећег дана, ми Јеврејке појединачно смо позиване код директора. Како би се која вратила у учионицу, узела би своју школску торбу и без речи изашла. Директор нам је дао да потпишемо неки документ и није рекао ништа сем да напустимо школу. То је била примена „numerus clausа“. Према њему је одређен проценат дозвољен за упис јеврејске деце у прве разреде средње школе и на факултете.

Те јесени, у октобру, мој отац је, као резервни официр, позван на војну вежбу. Боравећи на вежби, са које се није ни враћао јер је избио рат и он потом пао у заробљеништво, дао је оставку на чин резервног потпоручника уз следеће образложење: „Пошто сам одлуком министра просвете уврштен у ред грађана другог а можда и још нижег реда, иако су на темељу Устава сви грађани без разлике на њихову националну и верску припадност равноправни, то се у вези ове одлуке сматрам недостојним чина резервног официра. Пре поднете молбе дуго сам размишљао о овом свом поступку. Ако ми се уважи оставка, знам да ћу тиме нашкодити самом себи, но сматрам да ћу иако редов на копању ровова или томе слично могу дати свој допринос држави. Међутим, поступком надлежних власти, тиме што су ми кћер истерали из школе, нанесена ми је толика увреда да држим да оваквим поступком према мојој породици власти мене не сматрају достојним грађанином ове државе.“ Овде бих да напоменем и да ми је отац, у једном писму из заробљеништва, саветовао да учим стране језике јер, када се врати, мораћемо да тражимо другу земљу у којој ћемо наставити да живимо, јер нас у овој не воле.

Тек пред крај школске године која се завршила 1. априла 1941. дошао је одговор и препорука школи да ме поново приме.

Врло брзо Нови Сад је пао под окупацију Мађарске. Већ првих дана бачена је ручна граната на очеву гаражу, а продавница аутомобилских делова је опљачкана. Мајка и ја остале смо без егзистенције.

Уследиле су невоље. Одмах те 1941. требало је да напусте Нови Сад сви који нису живели у њему пре 1918. године. Тако су у тадашњу Независну Државу Хрватску кренуле две наше породице, а две су остале. Та прва одлука моје мајке да не поштује наредбу, спасила ме је логора у Хрватској, у којем су страдале моја бака Софија и стрићева супруга Вали. Бака није могла да хода и, када је отац у заробљеништву питао команданта логора зашто му више не стижу писма од мајке, овај му је одговорио да је дотуцена кундаком. Стриц Никола-Ники је побегао у Италију и то му је спасило живот. Очеве две сестричине, Мира (1920) и Љерка (1923) илегално су се вратиле. После малтретирања Љерке у новосадском затвору „Армија“, обе су јануара 1942. бачене под лед Дунава приликом покоља названог „Рација“. Потом су њихови родитељи, Феликс и Ана прешли илегално у Будимпешту.

Под окупацијом Мађарске није било лако живети. Син моје тетке Јелке, Ђорђе Барта (1921) одведен је у радни батаљон (мункаши). Није се вратио. Наводно, био је убијен. (Сваког часа били су апели – зборови и ако се нешто десило што није било по вољи фашистима, они су сваког десетог из строја стрељали).

Наставила сам школовање. У почетку сам се дружила са девојчицама из разреда. Све више сам била упућена на дружење само са јеврејским девојкама и младићима. Успели смо да прочитамо много књига, и то оних које су сматране напредним. Лети, пошто је на улазу у купалиште „Штранд“ писало „Забрањен улаз за псе и Јевреје“, ми млади, који смо случајно избегли Рацију, одлазили смо на Рибарско острво.

Дошла је и 1944. У марту немачка окупација, а у октобру њилаши. Тада је почео прави замах права фашистичке аждаје. Почеле су депортације Јевреја. Мајка ме је по трећи пут спасила (други пут је било када је, за време Рације, жандармима који су нам упали у кућу, показала неку своју стару крштеницу) јер ме је сакрила под степенице једне куће у суседној улици. Чим је престало скупљање Јевреја ради одвођења у концентрационе логоре, она ме је одвела у Печуј (Pécs), код неке даљње рођаке коју дуго није ни видела ни чула. Тамо сам остала месец дана. Највећи део времена правила сам се да спавам на сећији у кухињи, тако да нисам морала да разговарам са њом ни са њеним мужем железничарем. После месец дана, мајка је дошла по мене и одвела ме у Будимпешту. Сваког месеца смо мењале стан, а најчешће смо се настањивале по периферији, у Шашалому (Sashalom), Мачаšфелду (Mátyásföld), Ракошфалви (Rákosfalva).

Тада више нисам била девојчица коју је мајка могла лако да задржи код куће. Нисам могла само да се пасивно скривам. Кренула бих малом железницом „Хев“ у Будимпешту. Прво сам набављала цигарете за течу Феликса па ишла у кућу под жутом звездом (Csillagos-ház) до њега и тета Ане. Тамо сам мало причала. Једног дана ми је рекао да ће да ми даје џепарац док ми је отац у заробљеништву. То је било дирљиво, јер он више није имао своје две ћерке којима је то могао да даје. Тако сам свакодневно могла да купујем карту за железницу, а у трамвајима сам се некако провлачила улазећи на задња врата и пробијајући се до предњих како бих могла да изађем да ме контрола не би ухватила без карте. Онда бих сачекала следећи трамвај и урадила исто све до Терезкерута (Terézkörút), где сам одлазила у једну кућу са звездом, код своје школске другарице Верe Пик. Често сам успут, са непознатим људима, због ваздушне узбуне морала да одлазим у подруме док коначно не бих стигла и до Вере. Оне смо маштале о будућем животу, поготово она јер је читала литературу која јој је будила машту.

Једног дана, испред Верине зграде, зауставила ме је једна старица са звездом и упитала где у близини има клупа да седне да се одмори. Ухватим је под руку и кренем са њом према једне клупке, кад се на мене окоми нека жена са кишобраном. Почела је њиме да млатара по ваздуху и виče: „Како можете да помажете једној Јеврејки?“ Старица ми рече да бежим, а ја јој руком показах правац ка месту где се налазила клупа. Већ се окупило више људи око жене која је викала. Отрчала сам све у цик – цак, из једне побочне улице у другу, док нисам посустала и усудила се да се окренем и погледам у гониоце. Није било никога.

Само после неколико дана, удох кроз широм отворену капију зграде. Видим све укућане, па и Веру међу њима, са завежљајима у рукама како стоје постројени, а поред њих жандари са исуканим бајонетама. Нису ми дали да приђем. Вера ми је довикнула да идем у Вадас улицу (Vadász utca), до швајцарског посланства и затражим потврду да је под њиховом заштитом. Истог часа сам почела да трчим. Кад сам стигла до Вадас улице, била је крцата људима који су дошли са истом намером као и ја. Није ми преостало ништа друго него да се кроз ту масу људи пробијам као шило и вичем да морам то да радим јер је она већ у реду за одвођење. Када сам улетела у посланство, један младић је силазио низ степенице. Рекох му шта ми треба. Одмах се вратио на спрат и појавио се са папиром који сам тражила.

Опет трчећи, вратих се до Верине капије. Још увек су били тамо. Савих папир и улетех у широки ходник, бајонети се уперише према мени, али сам угурала папир Вери у шако. Опет излетим и трчећи одем до угла, па онда преко, на другу страну улице. Сакрила сам се иза једне трафике да осмотрим да ли се нешто комеша после мог бежања. Ваљда зато што су видели да сам девојчица, нису кренули да ме гоне.

Вера је примљена са осталом децом, која су имала потврду, у једну зграду под заштитом. Ја сам је и тамо посетила. Рекла ми је да се прича да неће моћи још дуго да их држе. Дала сам јој моју нову адресу. Нису прошла ни два дана, а појавила се Вера са Хеленом, девојчицом из исте куће. Требало је да их сакријем. Човек који ми је дао смештај био је веома љут јер је прихватио само да склони мене, али је пристао да и оне преноће. Све три смо се сместиле на узани кревет. За себе знам да целе ноћи нисам ока склопила, размишљајући шта ћу са њима двема, док су се оне сасвим препустиле мојој бризи, а можда су и заспале. Рано ујутро, почела сам да их припремам за излазак на улицу. Смишљала сам да их опремим као да су сељанчиће и кренула са њима железницом за Шашалом. Тамо сам познавала једну жену, Немицу и њену ћерку. Та жена је имала мужа Јеврејина, а припадали су некој секти. Са њом сам могла отворено да разговарам и она је примила обе девојке. Ове су преживеле рат. Вера се иселила у Израел и увек жалила што јој нисам дошла, а за Хелену не знам. Жене из Шашалома сам све целог живота и у мислима захваљивала на доброти, али никад нисам имала снаге да је после рата посетим.

Само после неколико дана, удох кроз широм отворену капију зграде. Видим све укућане, па и Веру међу њима, са завежљајима у рукама како стоје постројени, а поред њих жандари са исуканим бајонетама. Нису ми дали да приђем. Вера ми је довикнула да идем у Вадас улицу (Vadász utca), до швајцарског посланства и затражим потврду да је под њиховом заштитом. Истог часа сам почела да трчим. Кад сам стигла до Вадас улице, била је крцата људима који су дошли са истом намером као и ја. Није ми преостало ништа друго него да се кроз ту масу људи пробијам као шило и вичем да морам то да радим јер је она већ у реду за одвођење. Када сам улетела у посланство, један младић је силазио низ степенице. Рекох му шта ми треба. Одмах се вратио на спрат и појавио се са папиром који сам тражила.

Опет трчећи, вратих се до Верине капије. Још увек су били тамо. Савих папир и улетех у широки ходник, бајонети се уперише према мени, али сам угурала папир Вери у шако. Опет излетим и трчећи одем до угла, па онда преко, на другу страну улице. Сакрила сам се иза једне трафике да осмотрим да ли се нешто комеша после мог бежања. Ваљда зато што су видели да сам девојчица, нису кренули да ме гоне.

Вера је примљена са осталом децом, која су имала потврду, у једну зграду под заштитом. Ја сам је и тамо посетила. Рекла ми је да се прича да неће моћи још дуго да их држе. Дала сам јој моју нову адресу. Нису прошла ни два дана, а појавила се Вера са Хеленом, девојчицом из исте куће. Требало је да их сакријем. Човек који ми је дао смештај био је веома љут јер је прихватио само да склони мене, али је пристао да и оне преноће. Све три смо се сместиле на узани кревет. За себе знам да целе ноћи нисам ока склопила, размишљајући шта ћу са њима двема, док су се оне сасвим препустиле мојој бризи, а можда су и заспале. Рано ујутро, почела сам да их припремам за излазак на улицу. Смишљала сам да их опремим као да су сељанчиће и кренула са њима железницом за Шашалом. Тамо сам познавала једну жену, Немицу и њену ћерку. Та жена је имала мужа Јеврејина, а припадали су некој секти. Са њом сам могла отворено да разговарам и она је примила обе девојке. Ове су преживеле рат. Вера се иселила у Израел и увек жалила што јој нисам дошла, а за Хелену не знам. Жене из Шашалома сам све целог живота и у мислима захваљивала на доброти, али никад нисам имала снаге да је после рата посетим.

Често сам одлазила до моје тетка Јелке, која је са својим мужем Јожијем и ћерком Вером дошла у Пешту. И они су живели у једној кући са звездом, а то је свуда значило да је по становима било набијено много људи. Станови нису могли да се уредно одржавају тако да је у њиховој соби, на поду, било много шерпи у које је капала вода која се пробијала кроз плафон услед јесењих киша. Код Феликса и Ане зидови су били пуни стеница које су ноћу падале на људе. Моја драга тетка Јелка, очева сестра, веома се бринула због тога што ја тако слободно, без звезде, идем кроз Пешту. Бринулa се што немам одећу и обућу за кишне и зимске дане.

И њима се десила трагедија. Посетили су родитеље Вериног мужа, Андрије Микеша. Том приликом су у стан ушли њилаши, везали их по двоје и повели према обали Дунава. Лицем су били окренути према реци. Рафали по ногама су их само оборили у реку тако да су почели да се даве. Вера је успут, док су вођени ка Дунаву, рекла младићу за којег је била везана да покушају да олабаве повез. То им је успело тако да је Вера, приликом пада у воду, могла да доплива до обале када су њилаши већ били отишли. Међу дављеницима је пронашла своју мајку која је давала знаке живота. Прегризла је канап којим је ова била везана и довукла је на обалу. Тада је пузећи, јер од задобијених рана није могла другачије, кренула од куће до куће да тражи помоћ. Међутим, нико није хтео да јој помогне. Последњом снагом успело јој је да пузећи стигне до зграде Југословенске амбасаде. Тамо је пружена прва помоћ и једној и другој а потом биле смештене у две различите болнице. Но, тетка Јелка није имала снаге да се бори да преживи и тако смо је изгубили.

Фебруара 2001, равно после 56 година, била сам са супругом у врту велике синагоге у Будимпешти да бисмо се поклонили сенима страдалих Јевреја, међу којима и моје драге тетке Јелке. Том приликом сам записала: „Врт је сеновит и у ово доба године, влажан и хладан. Стазе су посуте шљунком, нема хумки, само равно раздрљена земља, уоквирена у велике правоугаонике циглом, а на њих су наслоњене плоче, једноставне, сиве, четвороугаоне, од гранита, испуњене именима, годином рођења и смрти. Неко није добио плочу због тога што није имао никога од родбине да то уради, или зато што је неко од још живих мислио да то нема никаквог смисла, јер није мали број оних за које се ни не зна где су им земни остаци. То је, можда, погрешно јер је име макар записано на камену једини знак да је некада живео.

Сваке године, обележавајући дане „Рације“ на обали Дунава, говорила бих у себи, а и својима, колико би ми живот био другачији и садржајнији да су моји најближи из фамилије и моји школски другови преживели рат…

Извор: jevrejskadigitalnabiblioteka.rs