Сведочење о убиствима у близини Бановине у Новом Саду током РАЦИЈЕ

Сведочење о убиствима у близини Бановине у Новом Саду током РАЦИЈЕ

Тибор Вергвари, вођа лучке капетаније. . . убиство близу бановинске палате: »…полицајац ми је известио да су два жандар­ма водила једну групу од 25—30 лица према дому Левенте и пошто стара жена (око 75 г.) није могла држати корак са групом, заостала је неколико корака, на­што ју је један жандарм убио. Приликом овог пуцња било је у околини банске палате око 80—100 људи, делом грађанских, делом војних лица«.¹⁹⁶

Не узимајући, за тренутак, у обзир одговорност највиших политичких и војних руководилаца мађарског фашистичког окупатора, највећу одговорност за крвави покољ Срба и Јевреја у Новом Саду сносе војска и жандармерија, које су преузеле све послове око спровођења рације. У томе су им, свака на свој начин, помогли: мађ. кр. полиција; мађ. кр. експозитура контрашпијунаже у VI/1 жандармеријски истледни одсек (»Армија«). Улога ове последње институције манифестовала се и у томе што је она током акције у два маха извела из »Армије« око 50 раније ухапшених особа које су потом ликвидиране и попут других жртава бачени у Дунав. Бројни су случајеви, и заслужују да се посебно истакну, да су појединци становници Новог Сада, припадници мађарске народности, својим залагањем код жандармеријских или војних патрола успели да угрожене Србе или Јевреје спасу од најгорег. Међутим, знатно је већи број оних ко­ји су, задојени шовинизмом или личном мржњом наведеници својим комшији, суседу, познанику и сл. Србину или Јеврејину, исте лаж­ним оптужбама послали у смрт. У целокупну улогу вршили су на више начина и месни: у легитимационим станицама, у деловима града где је становништво било највише измешано, у зградама штабова појединих одреда војске или жандармерије. Наиме, како је одређен број официра, подофицира и жандарма добио стан на располагање, то је сваки одред изабрао једну кућу за седиште свога штаба. Та кућа је требало својим положајем да омогући најецелисходније руковање операцијама у вези претреса кућа и легитимисања грађана, а служи­ла је и као сабирно место оних које су водили даље, било у Дом кул­туре или на неко губилиште. Власник те куће или домар обично је био Мађар који је истовремено служио и као информатор о људима са те територије. Врло често његова је реч била одлучујућа за суд­бине неких његових суграђана. Од оних који су такође учествовали у рацији треба споменути и градску управу тј. ону њену службу која се после рације постарала да уклони са улица и других места масов­них убистава трагове тих злочина.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“