СВЕДОЧЕЊЕ СВЕШТЕНИКА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ИШТВАНА КЕВЕША О СТРАДАЊУ СРБА У МОШОРИНУ У РАЦИЈИ 1942. ГОДИНЕ

СВЕДОЧЕЊЕ СВЕШТЕНИКА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ИШТВАНА КЕВЕША О СТРАДАЊУ СРБА У МОШОРИНУ У РАЦИЈИ 1942. ГОДИНЕ

 

Доста је написано и речено о тешком и туробном времену, кроз које је прошла Шајкашка област током полицијско-војне акције мађарских окупаторских власти, у јануару 1942. године. Нема сумње да је Рација била свесна намера највиших власти у Будимпешти, како би се извршила промена у етничкој равнотежи овог краја и са друге стране како би се српско становништво ставило у положај потпуне потчињености.

Прегледајући спискове убијених по свим местима Шајкашке,² у којима је спроведена Рација, лако се може уочити образац да су се на списковима убијених по правилу налазили свештеници, интелектуалци и богати земљопоседници. Гледајући исказе оптужених за злочине у селу Мошорину,³ лако се може извести закључак да је поред национално-верске мржње главни покретач злочина била намера за противзаконито стицање материјалних добара.

Потврда ове тврдње може се видети у најпотпунијем забележеном сведочењу о крвавим дешавањима у Мошорину, које је дао Иштван Кевеш, локални римокатолички парох. У допису од 19. новембра 1944. године, командант војне станице Мирков обавестио је истражну комисију Народног ослободилачког одбора да је спроведен свештеник Кевеш (Келер) Иштван, Подоба Ђерђ и Јоца Петров.⁴ Кевеш је био ухапшен у Јаношхалми.⁵ Искaз овог свештеника је значајан јер детаљно описује и страдање проте Светозара Влашкалића. Према записима са саслушања, свештеник Кевеш је овако видео своју улогу у јануарским дешавањима 1942. године:

„Присутни Тубић Жарко, истражни судија, Томић Зорка записничар, Радосављевић Бранислав и Пургић Александар, као сведоци. Испиту се приступило преко тумача Радосављевић Бранислава, пошто свештеник Кевеш није знао добро српски.

КЕВЕШ ИШТВАН, стар 47. година, рођен у Баји, а настањен у Мошорину, по народности Мађар, римокатолички свештеник изјављује:

„Из Мошорина сам кренуо 4. октобра заједно са жандармима на колима Попов Ђоке Малетиног, али када сам дошао до Ђурђева скрхала се руда и ја сам своја кола са стварима привезао уз кола Жарка Дударина, која су носила жандарме. У Жабљу смо остали до 8. октобра, а потом преко Темерина, Србобрана и Тополе дошли у Јаношхалму, где сам ја своја кола откачио и тамо остао, док су жандарми са осам кола продужили даље ка Калочу, Толни до Сексарда, куда ми је гласила раније добијена маршрута. На пут сам са собом повео и краву са три телета које сам продао у Ђурђеву док сам поведена два магарца предао у жабаљској општини с тим, да се доведу у Мошорин. У Мошорину сам оставио 17 комада оваца код Саве Параскића, док ми је раније 13 угинуло и козе сам предао Сави Бекташу да их чува. Две коњске коже од раније угинулих коња, једна овчија кожа остале су у магазину мога стана. У моме стану иза куће остало је исто тако три комада прасица и седам комада свиња за храњење, од којих су два била око 170, а остали 80 кила. У собама остао је цео собни намештај, од хране десет метери жита, 35 метери зоби, отприлике 120 метери кукуруза, два метра јечма, док сунцокрет наполичари још нису били донели и обрачунали са мном, а држали су Рада Стојков и један Мађар чијег имена сада не могу да се сетим.

Дознао сам да се наредник Силак Јожеф налази у Калочи или у Герјену, Толнамеђ, Конкољ Јожеф да се налази у Баји, пошто му је жена из Баје, а рођен је у Чонопљи са станом у Петефи Шандор улици око средине исте. За др Иванића чуо сам да се налази у Кишкумфелејђхазу, др Динка Јожефу Пецбања Телеп, Јањи Јожеф знам да је родом из Папе, где је и сад.

У Мошорин сам дошао за свештеника 12. новембра 1941. године из Кећела и све до 16. децембра 1941. године у селу је било мирно. Када су убијена два жандарма у близини села и стање се погоршало.
23. децембра исте године дошли су код мене наредник Силак, бележник Конкол, општински чиновник Влашић, Ђурика Палфи и жандармеријски наредник – водник Бус Михаљ са службом у Ђурђеву и показали ми писмо из команде V дивизијске области у Сегедину у коме се тражило да се достави у најкраћем року извештај, да ли у општини Мошорин има лица која су противна државном поретку.
Не знам шта је од стране општине по овом писму одговорено, али сам, већ сутрадан, приметио долазак великог броја жандарма, који су од тада па до Рације стално били у Мошорину, тако да се у једном моменту њихов број повећао чак до 42. Петог јануара 1942. године, сећам се да смо тог дана носили литију, видео сам један мађарски тенк да је отишао пут путина, а иза њега велик број мађарских војника.

Са њима су одведена на брег и четири Жабaљца, од којих је један био подбележник, један механичар и после сам чуо да су ова четири Жабaљца, од којих је један био подбележник, један механичар и после сам чуо да су ова четири Жабaљца горе на брегу убијена. Истe вечери дошли су код мене и куцали на стан један потпоручник и четири официрска приправника и тражили од мене да их одведем код Јефте Бачкалића у кафану и том приликом су ми саопштили да је ухапшен прота Влашкалић и његова служавка Франциска и да могу да их видим. Ја сам то и учинио и чуо сам да су том приликом у општини од проте тражили да наведе коме је носио храну у рит, дајући му при томе пола часа времена, јер је га у противном убити. Ово исто су тражили и од Франциске Јакобец, протине служавке. По проту Влашкалића дошли су официр Салаи Иштван, заставник Ковач Имре и још других пет официрских приправника, а то знам по томе што су сутрадан по протином хапшењу дошли код мене да се поздраве. Знам да су и они официри који су куцали код мене на прозор око 11 сати на дан 5. децембра, као и поручник Салаи са приправницима, припадали 16 пограничном пуку са седиштем у Новом Саду. Знам исто тако да су по проту Влашкалића отишли са официрима у његов стан ради хапшења, наредник Силак, Јоца Петров и Палинкаш Палика. Тачно је да је прота Влашкалић био ухапшен на Туцин дан, када сам ја од једног од поменутих официра и четири приправника, позван да дођем у општину да га видим, али је вероватно те ноћи пуштен. Сутрадан, на Бадњи дан, био сам увече у бележничкој канцеларији када сам сазнао да је у општински затвор доведен поново прота Влашкалић и његова служавка Франциска. Напомињем да је тог дана прота Влашкалић по наређењу требао да спреми вечеру за официре, који треба да дођу, али је он исте вечери ухапшен. Том приликом видео сам да у ходнику пред затвором нешто жучније расправљају бележник Конкољ, поручник Салаи, Ковач Имре, Палфи Ђурика, наредник Силак, Петров Јоца, Мартон Јаника, Вечи Имре, Ридег Јанош, Петрик Антал, Влашић Јожеф, Ердег Јаника, Грацик Шандор, Палинкаш Андраш, Рожа Ђерђ, Грацик Иштван. По доласку побројаних лица у бележничку канцеларију, мени је рекао поручник Салаи да имају писмено из Жабља да је прота Влашкалић помогао новчано породице интернираних добровољаца и затражили од мене да одем код њега у затвор, те да призна, јер ће га у противном случају убити. Пошто прота ништа није признао, ја сам о томе известио поручника Салаија, после чега је поручник Салаи предложио да одемо на вечеру код проте Влашкалића, која је била спремљена, што смо и учинили. На вечери су били присутни поручник Салаи, Ковач Имре, један официрских приправник, бележник Конкољ, Мартон Јаника, подбележник Менеши и један општински чиновник, чије име сада не знам, али је био родом из околине Сенте, и ја. По доласку у стан проте Влашкалића, тамо смо већ затекли војнике-посилне официре, који су нас све време послуживали, а протиног рођака Душка Влашкалића послали смо на спрат. За време вечере причало се о Рацији у Жабљу и Чуругу, па је том приликом поручник Салаи рекао да је са војницима дошао у Жабаљ, где је у току Рација. Напоменуо је исто тако те вечери да је у току Рација у Чуругу. На вечери се нисам дуго задржао и  са Јаником Мартоном отишао сам кући. Чуо сам сутрадан око 11 часова да су проту Влашкалића, Ковач Имре и Свети Иван, један официрских приправника, одвели за Шајкаш и да је прота већ на путу до тамо убијен.

Поручник Салаи са војницима заједно вероватно се вратио за Жабаљ, јер га све до Рације нисам видео. Напомињем да сам већ по обавештењу упозорио проту Влашкалића да би требало да се удаљи из Мошорина, то је било на једно две недеље пре Рације.

На други дан православног Божића, по доласку војске у Мошорин, ја сам се затекао у општини и том приликом видео сам цивиле Мађаре где стоје у ходнику. Њихов број сада тачно не знам, али их је било 16–18. У полицијску собу нисам ишао да бих видео да ли и тамо има цивила. Могу само да наведем појединачно оне Мађаре цивиле које сам у току Рације видео или у општини или на улици да се крећу наоружани пушком или батинама. То су били: Ридег Јанош, Грацик Шандор, Палинкаш Шандор, Петрик Антал, Вечи Имре, Пењоф Ференц, Палфи Ђурика, Грацик Пишта, Грацик Пала Пал, Грацик Бела Иштван, Лукач Иштван, Шандор Андраш, Хегедиш Пишта, Петров Влада, Петров Јоца, Хорват Михаљ, Балаж Ђерђ, Тот Јанош, Палинкаш Пал, Пусти Леринц, Ђевики Ференц, Ђевики Пера, Рожа Ђерђ, Пинтер Јанош, Пинтер Миша, Буза Јанош, Апро Антал, Теглаши Јошка, Гајо Андраш, Балинт Михаљ, Балинт Јошка, Јенеи Ђура, Јенеи Тамаша Тамаш, Грацик Ференц, Каслик Имре, Ковач Имре, Епрад Шандор, Терек Миша, Терек Лајош, Терек Геза, Топар Ђура, Топар Иштван, Нађ Андраш, Тот Шандор и Фехер Јожеф.

 

Чланови општинске управе у то време били су Топар Ђерђ, Стал Јожеф, Урош Ђурђевић и Аца Тубић и они су за цело време Рације по цео дан били у канцеларији, па су ту чак и ручали. Општину сам напустио те ноћи око 11 часова, а пре него што ћу отићи, отишао сам са Шањиком Јаношијем и Влашићем до председничке собе, у којој сам већ тада затекао три Србина, где клече и два војника који су их чували. У општинском ходнику и пред самом општином било је доста Мађара цивила. Ја сам читаво време, док сам се бавио у општини, био у бележниковој канцеларији, у коју је с времена на време долазио и наредник Силак. Увече, била је већ помрачина, видео сам када је наредник Силак стојећи на општинским вратима која воде из ходника на улицу, прозивао поједине Мађаре и њима делио цедуље, на којима не знам шта је писало. Обично је по двојицу Мађара прозивао из списка кога је држао у рукама. Ја сам се, разумљиво, заинтересовао и пришао запитао Силака шта се то ради, али ми је одговорио да ме се то ништа не тиче и да је он Бог мошорински.

Ујутро, 9. јануара дошла је кроз башту код мене у стан Срдић Мара, да бих ја интервенисао за њеног сина, који је такође ноћу однет, и ја сам одмах пошао у општину. Успут сам испред парка видео једну дугачку колону сељачких кола и на сваким колима по два војника, који су седели иза кочијаша и по два Србина у шарагама. По један кочијаш, који је био војник, такође је седео на колима.

Када сам дошао у општину, нашао сам поручника Салаија коме сам предочио да је између осталих ухапшен и један млад поп, на шта ми је он рекао да се ништа не бринем. Истог дана интервенисао сам на молбу жене Владе Петрина за њега, али ми је том приликом у љутњи поручник Салаи рекао да није требало у списак таква лица стављати, тражећи име Владе Петриног. Ја сам држао списак у руци и видео да је на њему било око 460 особа. Списак је био куцан на машини. После овога интервенисао сам и за Гавру Бељанског. За све ове интервенције примио сам и то: од Петрин Владе једно дебело свињче, од Ђомпарића Мила 600 пенга, од Гавре Бељанског, за кога сам такође интервенисао, 600 пенга и ракије, од Срђић Маре једну поњавицу, од жене Јоце Петриног једну поњавицу, од Јефте Бачкалића 100 пенга, од ћерке Вејка Етинског 100 пенга да интервенишем за њену матер Даницу, али када сам дошао у општину сазнао сам од Силака да је већ убијена. Када сам ово сазнао, хтео сам унапред примљених 100 пенга да вратим, али Етински нису хтели да приме. Приликом доласка у општину у два дана видео сам пуно Срба у председничкој соби, коју су клечали. Од Раде Јовановић, Тошиног сина, примио сам 200 или 300 пенга. Једног дана дошао је код мене Поважањ Јанош, председник пољопривредног одбора, и рекао ми да у селу има пуно Срба који се боје за свој живот и нагласио ми да би се то могло искористити, те да се добије извесна сума новца. Ја га од тога нисам одвраћао и на тај начин долазили смо обојице до извесног дохотка, али је Поважањ увек већи део добијао. Тако, сећам се да је примио од Недељка Јеловца 700 пенга. Истина је, да је Владе Петриног жена по доласку код мене ради интервенције за њеног мужа, мени нагласила да ако Влада буде пуштен, да то неће бити бесплатно. Признајем да сам исто тако једног дана позвао Каранов Лазу и наредио му, под претњом каснијих неприлика, да исплати одмах 400 пенга, које је наводно овај дуговао Марији Хорват из времена Југославије, а по неком ранијем раскиду службеног односа. По пријему новца, исти сам дао Маришки Хорват.

Истина је исто тако да сам од жене Стеве Живковића примио 400 пенга ради интервенције да је не би пребацили у Банат, и ову сам суму, по већ ранијем договору да радимо на пола, поделио са Поважањ Јаношем. Исто тако за време Раиције отишао сам са Поважањ Јаношем код Пере Бедова и под изговором да желимо да купимо овце, узео сам два комада и новац нисам дао.

За време Рације био сам једанпут са поручником Салаијем на ручку код бележника Конкоља, а у три маха на ручку код самог Салаија, који је одсео у вили проте Вишкалића. На тим седељкама питао сам за разлог убиства Срба и поручник Салаи ми је одговорио да питам оне који су списак састављали.

Последњих дана у Рацији био сам у општини када је дотерана једна већа група Цигана и видео сам када им је наредник Силак завезивао очи, говорећи да ће сад ићи у Немачку и да се не боје ништа, а потом их је један редар спроводио у школску шупу, где су их Палфи Ђурика, Влашић и Ђањика Јаноши појединачно убијали. Ја сам за њима отишао и све својим очима видео, али је поред ових Цигана у шупи било и неких лешева. Ја сам тражио поручника Салаија или бележника Конкоља да интервенишем, али их нисам нашао.

При крају Рације позвали су ме Ковач Имре, Заслош и поручник Салаи, да с њима на троје саоница изађем на Тису да разбијемо лед динамитом, пошто су стигле пријаве да су се лешеви на једном месту нагомилали и задржали у леду. Ја сам позив примио и са двојицом официра, бележником Конкољем, његовом женом, још друга два цивила Грацик Пиштом и Вечи Имром изашао на Тису где је Заслош Ковач лично ставио динамит и потпалио га. Млаз воде је потом шикнуо горе и када сам направљеном отвору на лед пришао, видео сам леш Милице Каназир. Динамит је свега једном стављен на лед, јер је циљ био постигнут, лед је кренуо.

Познато ми је исто тако да је пре одласка на Тису поручник Салаи рекао да иде сасвим да рашчисти терен, пре одласка из Мошорина.

Познато ми је да је за време Рације, поред војске било и шест детектива у цивилу из Сегедина и 42 жандарма. Имена ових детектива не знам, али мислим да их зна Мартон Јаника.

Познато ми је да је на иницијативу Др Иванића Пиште, лекара, издејствована из неке војне команде у Новом Саду дозвола за повратак у Мошорин, Милоша Петрина који је био интерниран и живео у Банату. Са овом дозволом прешла су двојица домаћих Мађара цивила у Арадац и требало је да Милоша намаме у Мошорин ради добијања важних података из времена Југославије.

Истина је да сам ја већ сутрадан по почетку Рације отишао са једним агентом, који је био у цивилу, и Влашићем, чиновником из општине у стан убијеног Јоце Сузића и жене, у коме тада није било никога и из стана са постављене софре, која је нетакнута остала од претходне божићне вечери однео једну ћурку, док су Влашић и овај агент откључали касу, узели новац и драгоцености. Не знам колико су новца узели том приликом.

Признајем исто тако да сам непосредно по одвођењу Милоша Гавриловића и жене му ушао кроз башту у његов стан и из стана однео следеће ствари: једна кола, краву, коња, сто, три хокерле, једно ведро, Стојанов намештај. Признајем исто тако да сам узео коња Милоша Каназира, исто тако претерао сам из стана Раде Живковића једно свињче. Напомињем да сам све ове ствари задржао и ништа нисам продао.

Ја сам држао уложну књижицу школског фонда и на њу је већ било уложено 500 пенга, а када сам стигао у Кишкамхалаш, који се налази у близини Јаношхалме, ја сам на ову уложну књижицу поштанској штедионици још 400 пенга у готовом предао и потом књижицу предао школској испостави у Кишкамхалашу. Овај новац сам предао из тог разлога, што сам хтео да будем савестан.

На постављено питање шта има да наведе у своју одбрану Кевеш Иштван замолио је да му се да мало одмора с тим да ће после тога истину говорити.

На основу овога истражна комисија прекинула је саслушање именованог и исто одложила до 23. новембра 1944. године. Завршено у 19 часова. Настављено 23. новембра 1944. године по истом предмету. Присутна иста лица.

„У допуну ранијег саслушања наводим да сам по доласку у Мошорин приметио да постоји несугласица између бележника Конкоља, кога сам већ од раније врло добро познавао и председника општине Замбоки Антала и да је на интервенцију бележника Конкоља, Замбоки Антал и разрешен дужности председника општине и на његово место постављен Силак Андраш. На трећи дан католичког Божића, већ после оног наређења из Сегедина, које сам већ раније споменуо, био сам на ручку код Силак Андраша тадашњег председника општине, и тамо затекао два агента у цивилу који су потом позвали наредника Силака, кога сам по повратку питао ко су ти непознати људи, на што ми је одговорио да су детективи. У прављењу спискова учествовали су и Менеши Имре из Титела, који је тада био општински подбележник и Керестури Јожеф општински чиновник, родом из околине Солнока.

Даље наводим да је списак Срба које треба у Рацији ликвидирати прављен у периоду од 27. до 31. децембра 1941. године, што знам зато што сам их затицао по доласку у општину на томе послу.

Ја сам интервенисао за новац код поручника Салаија, али ми је он говорио да и онако Југославије више неће бити.“

На питање откуд зна лица Мађара која су била присутна прве вечери Рације, Кевеш Иштван одговара да их је могао све уочити због тога што је са њима разговарао том приликом у општини.

На питање зашто је као свештено лице дозволио да у Рацији у више махова обедује са поручником Салаијем и да са Влашићем иде у станове убијених ради пљачке када је знао о чему се ради, Кевеш Иштван одговара и признаје да је ту много погрешио.

„Тврдим поново да је Јаника Мартон као општински благајник стално био у општини па и за све време Рације. Ништа више немам да изјавим.“

Човек који је је пратио проту Влашкалића на пут према Шајкашу, нажалост није дао још података који би употпунили слику мученичког краја мошоринског проте.

КОВАЧ ИМРЕ, стар 33 године рођен у Иванову код Панчева, а настањен у Мошорину, по народности Мађар, изјављује:

„Признајем да сам активно учествовао у Рацији о Божићу 1942. године.

Рација је већ била у току када сам са два жандарма отишао и спровео у општину Крунић Раду-Лињака, а истога дана и Тубић Живана. Мислим да је био последњи дан Рације када сам са Петрик Анталом и још једним Мађаром, чијег се имена сада не сећам, отишао и спровео у општину једног младића који је био гост код Бранка Белоцића.

Не сећам се да сам ја спровео у општину Бедов Стевана, али не искључујем ту могућност.

Детаља у вези са Рацијом не знам више, али ми је познато нарочито то да је Петрик Антал хтео да се убије бербер, Урош Јовановић“.

Ово шокантно сведочење, препуно детаља и појединости, доноси праву слику ратних ужаса који су се надвили над Шајкашком у току 1942. године. Са друге стране брижљивим проучавањем ових потресних изјава можемо разазнати матицу по којој су се дешавала та трауматична догађања.

Овај текст је био објављен у Годишњаку Историјског архива Града Новог Сада, година 9, број 9, 2015. године.

 

Одломак из књиге „Споменица погрома у Бачкој 1941/42. године“