Свештеномученик Милутин Петровић (1888–1941), парох у Белом Манастиру

Свештеномученик Милутин Петровић (1888–1941), парох у Белом Манастиру

Одмах после окупације Барање, 28. априла 1941. године, прота Милутин је био позван на саслушање. Није се одазвао због парохијских обавеза и сахране коју је тога дана имао у Кнежевим Виноградима. Тек увече, по његовом повратку из Кнежевих Винограда, мађарска војска га је ухапсила и под стражом спровела до своје карауле на граници, где су га зверски мучили. Када су утолили своју зверску жељу за крвљу, у току ноћи су овог верног слугу Божјег одвезли назад према Белом Манастиру и на мосту канала Карашице, код Брањина Врха, убили су га и бацили у воду.

Чесно тело овог свештеномученика је пронађено после девет дана, али мађарске власти ни тада нису дозволиле породици да га сахрани. Пошто је читав дан остављено на ледини, тело оца Милутина су узели мађарски војници и ставили га у обичан сандук, па запрежним колима одвезли изван града, до брањинског пландишта, где је покопано без учешћа породице. Тек по завршетку рата, породица је успела да пренесе посмртне остатке у Бели Манастир и часно их сахрани на тамошњем гробљу.