Свештеномученик Светозар Влашкалић (1874–1942), парох у Мошорину
Веома угледни и надалеко познати крстоносни прота Светозар Влашкалић био је син мошоринског трговца Трифуна Влашкалића. После завршене новосадске гимназије, уписао се у карловачку Богословију 1893. године. За ђакона га је рукоположио, у децембру 1897. године, вршачки епископ Гаврило Змејановић, а свештенички чин је примио у јануару 1898. године. Прва парохија му је била Омољица у Банату, где га је задесила породична трагедија јер му се упокојила супруга. Из Омољице је прешао у родни Мошорин, где је претрпео још једно страдање изгубивши сина Србислава. На Мошоринском Брегу је подигао цркву посвећену светом Николи, с намером да касније ту заживи женски манастир и да у њеној крипти буде породична гробница Влашкалића. Осликавање иконостаса у својој задужбини поверио је чувеном сликару Урошу Предићу.
Због свог националног рада, прота је од државних власти 1929. године одликован орденом Светог Саве четвртог степена. Због свега тога, као и због великог свештеничког угледа који је уживао међу својим паством и Србима у Бачкој и шире, по окупацији је означен као лице од неповерења, због чега је био интерниран у Шајкаш-сентиван (данашњи Шајкаш). У току извршења злогласне Рације, убијен је на Бадњи дан 1942. године, а крвници нису поштедели ни његовог млађег рођака, богослова Душана Влашкалића, као ни служавку Франциску Јакобец, иако је њен брат био у хонведским редовима.
После испитивања и мучења, проту Светозара су везали ланцима за запрежна кола и вукли га по промрзлој ледини све до Шајкаша (око седам километара), где су га два Немца, Хенрик Хофшајер и Михаел Кун, на једној њиви поред пута опљачкали и убили. После овог зверског мучења и убиства отпочело је масовно мучење и убијање Срба у Мошорину и околини. Чесно тело овог свештеномученика закопано је поред пута у плитак гроб, одакле је после рата, на Видовдан 1945. године, уз највише црквене почасти, пренето и сахрањено у породичној крипти његове задужбине у Мошорину.
Одломак из књиге „Свети мученици бачки“