СВЕТИ ИРИНЕЈ (ЋИРИЋ) КАО ЕПИСКОП БАЧКИ ТОКОМ ПОГРОМА У БАЧКОЈ

СВЕТИ ИРИНЕЈ (ЋИРИЋ) КАО ЕПИСКОП БАЧКИ ТОКОМ ПОГРОМА У БАЧКОЈ

Гордана Петковић о Светом владики Иринеју (Ћирићу) током погрома у Бачкој

 

 

У Погрому у Бачкој 1942. године, заједно са народом, страдали су свештеници и њихове породице, а те ратне 1942. године епископ бачки био је свети Иринеј (Ћирић), значајна личност црквене и народне историје.  Владика Иринеј је био архијереј који је са правом носио епитет „духовни горостасˮ. Он је био и велики служитељ Цркве. Његово образовање је било изузетно. Био је велики богослов, био је културни стваралац, али је био и страдалник. Да се у најкраћим цртама подсетимо живота светог владике Иринеја (Ћирића).

 

Свети владика Иринеј (Ћирић) је потекао из угледне карловачке породице. Рођен је у Сремским Карловцима, добивши на крштењу име Иван. Имао је рођеног брата Стевана. Њихов отац био је Исидор Ћирић, патријаршијски и народно-црквени секретар у 19. веку у Карловцима, што значи да је имао највише световно звање у Карловачкој митрополији. Мајка је потицала из породице Кречаревић, од оца Павла Кречаревића, професора у Карловачкој гимназији. Нажалост, Иван и његов брат су рано остали без родитеља тако да је школовање наставио у Новом Саду, где је са братом прешао код стрица Милана Ћирића, проте у Саборној цркви. Основно и гимназијско школовање је завршио у Новом Саду, потом је уписао Духовну академију у Москви, коју је завршио 1906. године. Исте године се на Филозофском факултету у Бечу уписао на одсек семитских студија. Пошто је 1908. године докторирао, замонашио се у манастиру Хопову.

На катедри епископа тимочких је провео две године, од 1919. до 1921. године, баш у време када су, после Првог светског рата, на светлост дана изашле свe последице тог страшног разарања. Епископ Иринеј се борио да обнови Епархију тимочку, да обнови свештенство и уопште цркве и манастире у епархији. Већ крајем 1921. године, на сопствени захтев, премештен је у Бачку епархију, где је остао пуне тридесет и три године. Током међуратних година, његово најзначајније ангажовање било је, заправо, у међународним црквеним покретима. Био је активан у неколико различитих покрета. Много је путовао, говорио је више страних језика. У Шведској се, например, споразумевао на шведском језику. Захваљујући његовом ангажовању, гостопримству и организацији, и у Владичанском двору у Новом Саду је било уприличено више међународних сусрета. Био је ангажован у Светском савезу за међународно пријатељство уз помоћ Цркава, данашњем Светском савету Цркава. Две године је био на челу Управног одбора овог савеза, а онда је 1939, пред сâмо избијање Другог светског рата, изабран за председника Савеза. Мислим да то довољно говори о његовом угледу међу православним, али не само православним хришћанским архијерејима тог доба.

Српска Православна Црква је током Другог светског рата заиста била у врло тешкој ситуацији. Било је прогона, хапшења, страдања, чак и смртних исхода. Тога није било поштеђено ни свештенство, али ни архијереји. Да се укратко подсетимо страдања Цркве и њених свештенослужитеља у овом периоду.ч

 

Било је заиста много свештеника, али и архијереја који су пострадали у Другом светском рату. Споменућу митрополита Доситеја (Васића), који је у Загребу затваран, хапшен, односно зверски мучен и на крају је, стицајем околности, дошао у Београд. Ту је провео остатак ратних година. Потом, митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), који је такође ухапшен, спроведен је у логор и зверски мучен, пострадао је у Госпићу. Епископ горњокарловачки Сава (Трлајић) на исти начин је страдао мученичком смрћу, негде на Велебиту. Свети Владика Николај (Велимировић) се може сврстати са њима. Посебно бих истакла патријарха Гаврила (Дожића), који је био ухапшен, спроведен у манастир Раковицу код Београда, потом је пребачен у манастир Војловицу, одакле је, са епископом Николајем, доспео до логора Дахау, где је дочекао ослобођење од стране Црвене армије. Њихове судбине су биле изузетно тешке и у питању су мученичке смрти. Велике жртве су поднели архијереји Српске Православне Цркве у периоду Другог светског рата.

У време када је ухапшен патријарх Гаврило (Дожић), Црквом је, по правилу, требало да управља најстарији архијереј по хиротонији, а то је био управо наш епископ бачки Иринеј (Ћирић). Међутим, Бачка је припала мађарској окупационој зони и он није имао могућности да путује у Београд. Само једном, почетком јула 1941. године, са осталим члановима Синода посетио је патријарха у манастиру Раковици. Сутрадан је одржана и седница Синода. После тога више није путовао у Београд. Управљање Црквом преузео је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић). Међутим, епископ Иринеј је и овде, у својој епархији, имао превише посла током рата.

Ситуација је овде у Бачкој заиста била тешка од самог уласка мађарских окупационих трупа 1941. године. Посебно је била тешка 1942. година, када је над становништвом јужне Бачке извршен Погром. Које су биле активности светог владике Иринеја (Ћирића) у овим заиста тешким данима страдања његове пастве.

 

Епископ Иринеј је од самог почетка рата био под великим притисцима. Убрзо је добио захтев од мађарских власти да својим верницима упути проглас у којем ће осудити комунисте и њихово деловање и саветовати вернике да прихвате мађарску власт. Међутим, он то није тада урадио. Почетком 1942. године, када је дошло до стравичног Погрома на територији Бачке, првенствено у Шајкашкој, епископ није био у ситуацији да бира. Већ другог дана Божића 1942. године обавештен је о дешавањима у селима Шајкашке. Половином јануара 1942. је путовао у Будимпешту где се, према писању Нове поште, листа који је тада излазио у Новом Саду, сусрео са Миклошом Хортијем и предочио му прилике у Бачкој, на шта је Миклош Хорти само рекао да о томе не зна ништа. Епископ Иринеј тада није успео да утиче како би се зауставило зверско прогањање Срба и Јевреја. Дешавања су кулминирала када се Рација пренела и на Нови Сад, у ноћи између 20. и 21. јануара. Схватио је да на неки начин мора помоћи свом народу и тада је потписао тај чувени проглас за који је касније оптуживан и који му се стављао на терет. Надао се да ће успети да заустави страшни покољ Срба, првенствено у Новом Саду, али и шире. У свом прогласу он осуђује комунистичку делатност и саветује вернике да се приклоне властима, да буду мирни, да не изазивају нова зверства.

 

Делатност владике Иринеја (Ћирића) у ратним годинама остаће највише упамћена по спасавању великог броја деце из злогласног логора Шарвар. Када је формиран овај логор и ко су били људи који су били заточени у Шарвару?

 

Шарвар се сматра најозлоглашенијим логором у Мађарској, у који су били затварани углавном Срби. Формиран је на самом почетку рата. Убрзо је почела депортација Срба, првенствено оних који су после 1918. колонизовани на територију данашње Војводине. Нажалост, у том логору је било и много деце. Услови су били тешки. Мађарске власти у почетку нису дозвољавале ниједну врсту помоћи са стране, тако да је, уствари, најтежа била зима 1941. на 1942. годину. Тада је страдало много људи. Сматра се да је у овом логору страдало око 8.000 људи, међу њима и много деце. Био је и велики број болесних.

Епархија бачка је покренула значајну добротворну акцију, која је најпре подразумевала достављање материјалне помоћи у виду хране, лекова, одеће и других ствари. Дотурање помоћи се, наравно, догађало уз дозволу мађарских власти. Потом је плански започета и акција спасавања деце из логора. Мађарске власти су дозволиле да деца буду изведена из логора, а онда су распоређивана по селима у Бачкој. Смештана су углавном у православним породицама, које су желеле да прихвате децу без родитеља. Деца су била у узрасту од неколико до четрнаест година, колико је износила горња старосна граница деце чији је излазак из логора био дозвољен.

 

Колики број деце је тада спасен из логора Шарвар и ко је све учествовао у тој добротворној акцији?

 

Акцију спасавања је покренула Епархија бачка и ја дубоко верујем да је, заправо, епископ Иринеј (Ћирић) покретач те акције. Епархија је, уз помоћ црквених општина Епархије бачке, започела и спровела ову акцију. Биле су укључене све Црквене општине на територији Епархије, а највише је била ангажована, што је и разумљиво, Црквена општина у Новом Саду, на челу са Костом Хаџијем и Јованом Ћулумом, као председником. Они су одлазили у логор Шарвар, односили помоћ, чак су сачуване и фотографије које су настале током њиховог боравка тамо. Захваљујући огромној упорности свих тих људи, а нарочито представника Епархије, дошло је до значајног резултата – скоро 3.000 деце је избављено из логора, међу којима су биле и сто осамдесет четири породиље. Пажња је затим усмерена и на старије, али је основни задатак и даље био да се спасе што више деце. Међу логорашима је било и Словенаца, тако да је спасено и двеста шесторо деце из Словеније. Међу њима има још живих. Пре неколико година, када је постављена изложба о светом владици Иринеју (Ћирићу), нама је у гостима био један од логораша, Јоже Видич. Он је у време рата био дете заточено у логору Шарвар и читав свој живот био је захвалан Епархији бачкој и епископу Иринеју, јер је, захваљујући њима, преживео.

 

Зашто се о оваквој акцији тако мало зна у јавности и тако мало говори?

 

Током претходних неколико деценија друштвено-политичке околности нису дозвољавале да говоримо о логору у Шарвару и акцији спасавања деце из њега. Тек сада мало више говоримо о тим догађајима и мислим да ћемо тек говорити. Јављају се људи који желе да поделе своја искуства, да оставе неки документ, неко сведочанство о ономе кроз шта су прошли или кроз шта су прошли њихови родитељи управо у логору Шарвар.

Значајно је поменути још једну чињеницу, а тиче се ове акције. Будући да је у логору било доста болесне деце, у Новом Саду је у исто време формирана Епархијска болница, данас позната као Дечја болница. У њој су лечена искључиво болесна деца придошла из логора Шарвар. За само неколико година кроз њу је прошло више од четири стотине деце и већина их је излечена. Према подацима које имам, четрдесет и једно дете је преминуло. Велики допринос у раду болнице, кроз свој ентузијазам и родољубље, испољила су и женска удружења у Новом Саду. Ове жене су волонтерски значајно помагале у раду болнице, почевши од дељења оброка до забављања деце. У болници су били ангажовани и учитељи, који су подучавали децу у читању и писању, рачуну. Забележене су и неке друге делатности, попут припремања позоришне представе, јер је међу волонтерима било и глумаца из Новог Сада, који су долазили и осмишљавали време деци у болници.

 

За светог владику Иринеја (Ћирића) везују се и приче да је користио свој положај да би спасао многе људе који су били осуђени на смрт или су били затворени. Како је владика дочекао крај рата и какав је био однос нове власти према њему?

 

Забележено је да је владика Иринеј (Ћирић) ослободилачку војску дочекао на балкону Градске куће. Међутим, два дана касније, нова власт га је затворила у Владичанском двору, где је остао заточен пуних седамнаест месеци. Тек средином марта 1946. он је ослобођен и већ сутрадан је отишао у Београд на заседање Синода и Сабора. Нова власт уопште није узела у обзир све оно што је владика урадио током рата за спасавање не само деце из логора Шарвар већ и одраслих, као ни његова залагања у погледу живота многобројних грађана. Њему је за зло узето што је 1942. године потписао Проглас и што је био члан Горњег дома мађарског парламента од 1943. године. Он није био ни на једној од тих седница и није својом вољом изабран у чланство Горњег дома, већ је то, верујем, ишло по некој инерцији, јер су епископи, митрополити и патријарси Карловачке митрополије у ранијем периоду били чланови Горњег дома. Иначе, двојица српских епископа су тада били чланови Горњег дома мађарског парламента: Иринеј (Ћирић) и Георгије (Зубковић). Дакле, те две ствари су му првенствено стављене на терет, а све оно добро што је урадио није узето у обзир. Морамо истаћи да он званично никада није оптужен, ни осуђен. Нова власт ипак није смела толико далеко да оде. Забележено је да су у корист владике Иринеја интервенисали угледни грађани Новог Сада, међу којима и неколико свештеника, који су потписали неку врсту петиције са циљем да он буде ослобођен. Међу њима је био и прота Алимпије Поповић, тадашњи члан, односно председник Градског месног одбора – данас бисмо рекли да је био градоначелник Новог Сада; потом Стеван Поповић, прота у Николајевској цркви, затим Александар Моч, адвокат, и други. Међутим, њихов протест није уважен и све док власти нису одлучиле да га ослободе, у марту 1946, епископ бачки Иринеј је, заиста неправедно, био у кућном заточеништву. А да не говоримо о томе да је доживљавао и разне увреде. Неколико пута је Двор каменован, а кажу да је свети Иринеј у једном наврату чак каменицом погођен у потиљак.

 

Како је пострадао и када се упокојио свети владика Иринеј?

 

Чим је ослобођен, свети Иринеј је био веома активан. Нажалост, забележено је да је у августу 1946, на Преображење, отишао у Оџаке на освећење капеле у парохијском дому и да је тамо на њега извршен стравичан напад, који је вероватно био организован. Од последица тог напада он се здравствено никада није опоравио. Зато је 1952. године молио да не управља Епархијом, да буде ослобођен на годину дана. Епархију је преузео патријарх Викентије, који га је изузетно ценио и поштовао. Здравствено стање владике Иринеја се временом погоршавало. И поред патријархове бриге за његово здравље и поред бриге његовог брата Стевана Ћирића, свети Иринеј се никада није опоравио и упокојио се уочи Благовести, 6. априла 1955. године, а на Благовести, 7. априла, је сахрањен.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа