Тамара Стојановић: Злочин у Црвенки 1944.

Тамара Стојановић: Злочин у Црвенки 1944.

На територији Бачке и Барање је пре Другог светског рата живело око 17.000 Јевреја. Уз известан број интелектуалаца, лекара, адвоката, инжењера, највећи број њих је радио у индустрији, трговини, банкарству и бавио се разним занатима. Одмах по окупацији Бачке од стране мађарске војске, отпочела је примена принудних мера против Јевреја, а нарочито према њиховој имовини, које су затим и „озакоњене” проширивањем прописа мађарских закона, уперених против Јевреја а који су на територији Мађарске важили и пре рата. Масовним пљачкањима, привођењима, забранама и протеривањима, масовном депортацијом и системским терором настојало се да у великој мери демистификује јеврејско становништво. Пљачкане су њихове радње, трговине, отпуштани су из банака, фабрика и других предузећа. Своја сећања о првим мађарским нападима на Бачку забележио је Полак Салмон, трговац из Србобрана: „У моменту уласка мађарских трупа у Бачку у Србобрану је живело 14 јеврејских породица са 41 чланом. Од свих тих Јевреја сада се код куће налазим једино ја… ја сам однет на принудни рад 7. априла 1944. године.”

После окупације 1941. године највећи број Јевреја из Бачке био је упућен у мађарске радне јединице. Јевреји нису укључивани у мађарску војску, већ су коришћени као радна снага. Касније је око 6.000 Јевреја из Мађарске и са територија које је мађарска окупирала послато у Борски рудник. Положај мађарских Јевреја погоршавао се са негативним развојем ратне ситуације по силе Осовине. Од тренутка немачке окупације Мађарске, у марту 1944. године, почели су интензивно спровођење тзв. „коначног решења” и депортовање Јевреја у логоре смрти, или њихово ликвидирање на другим местима.

2. Борски рудник у Другом светском рату

Борски рудник је био један од највећих система међународних радних логора на Балканском полуострву под немачком окупацијом. После преузимања контроле над рудником немачке власти су још у априлу 1941. године почеле са радом на обнови рудника, његовом опремању и пуштању у погон. Планове рудника су добили од инжењера Гастона Лока, Француза који је те планове за неке своје сараднике још раније копирао. Генерални директор рудника био је рударски стручњак Хаст, а директор постројења Гебел. Поред немачких стручњака било је и неколико Француза који су ту остали после капитулације Француске. Рудиште рудника су ставили у средиште планираног великог комбината бакра и сумпорне киселине који је требало градити код Костолца на Дунаву и који би снабдевао бакарном рудом тржишта широм Балканског полуострва. Радна снага је током овог периода била прикупљана широм Југославије, као и из других земаља. Рудник и његова поједина постројења рашчишћавана су под руководством Француза а према немачким наређењима. Све је уливало наду томе да се што пре почне са експлоатацијом рудишта у циљу што бржег снабдевања немачкој ратној привреди. У циљу обнове рудника, у каснијем касноме мобилисали су за рад у руднику све стручне раднике који су се налазили у логорима.

За смештај свих радника били су уређени посебни логори у оближњој околини. Они су били најчешће називани по немачким топонимима, било их је 33 и били су под немачком управом. Принудни рад у Борском руднику био је веома тежак, често на граници психофизичког напора који човек може да поднесе. Прописана таблица исхране радника у руднику никад није примењивана. Заробљеници су морали да раде по 12 сати дневно, некад и дуже, често и без основних услова за живот, хране и воде, а кад је хране и било, била је веома слаба, и то свега два пута дневно, углавном се састојала од напитка који је добијан ујутру и који је требало да подсећа на кафу, и супе, а увече супе и хлеба. Месо су добијали само једном у 15 дана. Посебно тешки услови су били у кажњеничким логорима. Оваква исхрана није била довољна ни за преживљавање, а још мање за дуге и тешке радне дане. У баракама није било воде, па је хигијена била веома лоша. Често се ради умивања ишло по километар хода до најближег потока или извора. Лекарска комисија је често давала боловање или су на основу лекарских налаза радници проглашавани неспособним, међутим, мишљења лекара нису поштована.

За рад у руднику није било ни довољно адекватне одеће и обуће, потребног алата као ни најосновније техничке заштите радника. Кажњавања су била честа, у много случајева неоснована и садистичка. Немачки стражари су могли, по сећању Душана Кривокапића, једног од радника, „по свом нахођењу кажњавати раднике физичким казнама, смањеним следовањем хране и другим мерама”.

Затвореници су имали могућности добијања пакета од породица, међутим то је изгледало тако што би мађарски војници који би добили право на одсуство одлазили у Мађарску и скупљали све пакете са храном, новцем и другим потрепштинама за раднике а онда би из тих пакета узимали шта су хтели.

Радници су добијали плату и од мештана из околине Бора су могли купити нешто хране. Међутим, ни то није у значајнијој мери олакшало њихов положај. Њихов рад у Борском руднику додатно је отежан доласком потпуковника Едмунда Марањија за команданта мађарске групе. Према његовим наређењима посебно је појачано малтретирање логораша Јевреја.

Веома тешки услови за рад су били у оним логорима у којима су се налазили принудни радници јеврејског порекла. Фебруара 1943. године Трећи рајх је тражио од Мађарске да се у Борски рудник упути око 10.000 Јевреја за рад у рудницима. Мађарска је затим у неколико наврата у периоду од 11. јула до 30. октобра 1943. године довела око 6.200 Јевреја из окупиране Бачке и мали број њих из Мађарске, Чешке, Румуније, као присилне раднике да би се надокнадила нестаћица радне снаге у руднику (према заповестима Марањија). Радници су смештани у већ попуњене бараке, чиме су још више погоршани услови у њима, а принудни рад постајао још тежи, о чему сведоче и бројне изјаве радника који су на обавезном, односно принудном, раду били до септембра 1944. године. Јевреји су смештани у логор „Берлин”, централни и прихватни логор, а касније и у логоре у околини Бора („Минхен”, „Инзбрук”, „Брегенц”, „Вестфален” и „Форарлберг”). Сваки логораш је имао свој број и обавезу ношења жуте траке око рукава. На леђима капута им је жутом бојом била исцртана жута шестокрака звезда, како би се знало да су у питању Јевреји. Исхрана у логору „Берлин” била је слаба и недовољна, због чега су многи Јевреји били принуђени да оно мало ствари које им мађарска стража по доласку није узела, продају у замену за хлеб, маст и друге намирнице. Услед лоших хигијенских услова, честа су била обољења од тифуса и заразне жутице.

Према заробљеницима поступало се веома сурово, неретко су добијали батине и казне за најмање прекршаје „логорске дисциплине”. Поштеђени од рада нису добијали ни болесни. Примера ради, за недовољно очишћене чизме, казна је била вешање за руке, које су претходно биле везиване једна за другу. Кажњеници су подизани на греду тако да не дотичују тло и у том положају су остајали и по два до четири сата. Најстроже казне, казне стрељањем, биле су предвиђене за покушај бекства из логора. Упркос томе, изванредно тешки услови живота подстицали су на бројне покушаје бекства из логора, од којих су неки били успешни.
У својој свирепости према Јеврејима у Борском руднику посебно су се истакли пуковник Шандор Балог из Сегедина, Ладислав Пал, заставник из Сомбора, Ференц Патаки, Андраш Малнар из Старог Бечеја, Бојиджар Шуранњ, заставник из Чантавира, Ласло Турнер, заставник из Сомбора, Јанош Часар, наредник-водник из Бачке Тополе, подофицир Терек, по занимању месар из Клуза, и други.

Паралелно са немачким поразима на фронтовима и приближавањем Црвене армије Бору и у Борском руднику је ситуација постајала сложенија: мањак адекватне радне снаге, нестаћица разног материјала, алата па и нестаћица угља, утицали су на опстанак и наставак производње. Током августа 1944. године ухапшен је Франц Хојхаузен, до тада председник рударског предузећа у Бору, одраније осумњичен због корупције и малверзације великом количином злата и плавог камена произведеним у Борском руднику.

Оценивши ситуацију у Србији као неповољну, немачка команда Југоистока је 11. септембра донела одлуку о обустави производње у свим рудницима под немачком контролом, укључујући и Борски рудник. Управа Борског рудника је на основу ове одлуке обуставила рад и отпустила већи део радника. Такође је одлучено да из Бора треба што хитније евакуисати око 6.000 јеврејских радника и 8.000 ратних заробљеника, међу којима је било највише Италијана. Према тој одлуци, септембра 1944. године наређена је хитна депортација јеврејских радника у немачке логоре преко Мађарске.

Аутор: Тамара Стојановић, Архив Југославије Београд, одломк из текста „ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“