Три потресне судбине из Новосадске рације – Тело Славка Павића отац никада није успео да пронађе

Три потресне судбине из Новосадске рације – Тело Славка Павића отац никада није успео да пронађе

Три дана покоља, од 21. до 23. јануара 1942. године, трајала су као вечност. Град је био залеђен, радио је морао бити угашен, ролетне спуштене, а комшије су морале да ћуте о своме што су виделе како би заштитиле себе и своје породице. Ипак, истина је изашла на видело недуго затим.

Тешки дани долазе већ 84 године у Нови Сад, сваког јануара. О злогласној рацији у Шајкашкој и Новом Саду испричано је с тугом у гласу много чињеница и прича о зверствима окупаторске мађарске војске.

Сведочанства преживелих тврде да зима никада није била хладнија, него те године, а тако то бива када се дешавају велики злочини. Као да само небо зна колико народ пати. Сведочанства преживелих говоре и да се риба из Дунава није јела година након рације, јер су убијени суграђани завршавали у леденом Дунаву.

Једна од жртава био је Максим Коларов, који је живео у Руменачкој улици број 448, са супругом Катом. У страшном покољу у њиховом дому, према сведочењу преживеле Максимове ћерке, убијени су њен отац Максим, стрина Драгиња (рођ. Могин), из Новог Сада, сестра од стрица 20-годишња Катица, домаћица, такође из Новог Сада, друга сестра од стрица Јулија, тетка Јулка и брат Александар.

Стеван Иванчевић-Дабић рођен је у Новом Саду 1887. године, где је завршио основну школу и гимназију са испитом зрелости. Учитељску школу завршио је у Сомбору 1906. године. Био је учитељ у Котору и Ковину, а 1914. године уписао се у Богословију у Сремским Карловцима. Као свештеник служио је у Барањи до 1919. године, када је прешао на парохију у Вилово, где је остао до 1926.
Од тада је био вероучитељ у Новом Саду. Био је врло музикалан и са успехом је водио хоро-
ве у учитељској и грађанској школи. Последњег дана тродневне рације, протојереј Иванчевић убијен је мучки заједно са супругом, сином, ћерком и зетом.

Славко Павић, тек 16-годишњи ученик пред којим је био цео свет и све време да машта и стаса у одраслог човека. Његов отац Ђура био је грко- католички свештеник у Новом Саду. Кобног дана окупаторски војници су извели дете из Парохијског дома и од тада му се губи сваки траг. Иако му је отац био у прилици да претражи сва масовна стратишта по граду, од централних улица до Штранда, нажалост, никада није успео да пронађе тело свог детета.

И. К.

Извор: novosadska.tv