Тријанон, ревизионизам и конструисање непријатеља: мађарска пропаганда против јужних Словена као предуслов Рације у Бачкој 1942.

Тријанон, ревизионизам и конструисање непријатеља: мађарска пропаганда против јужних Словена као предуслов Рације у Бачкој 1942.

Пораз Мађарске у Првом светском рату и последице које је донела мировна конференција у Паризу представљале су један од најдубљих цивилизацијских и политичких ломова у мађарској модерној историји. Тријанонски споразум није у мађарском друштву интерпретиран као исход империјалне политике Аустроугарске и војног пораза, већ као морално и историјско насиље над „невином нацијом“. Ова интерпретација није остала на нивоу политичке реторике, већ је временом постала темељ једне свеобухватне културе сећања, чији је централни мотив била национална жртва, а кључни емоционални покретач осећај неправде и потребе за ревизијом.

У таквом дискурсу, новонастале државе на простору бивше Угарске, пре свега Краљевина Југославија, нису посматране као легитимни политички субјекти, већ као вештачке творевине великих сила. Јужни Словени, а нарочито Срби, у том контексту добијају улогу узурпатора и „лажних победника“ – народа који је, по мађарском наративу, награђен туђом крвљу и дипломатским манипулацијама, а не сопственим цивилизацијским капацитетом или историјским правом. Победа Србије у Првом светском рату систематски је делегитимисана, док је њена државна експанзија приказивана као облик балканског империјализма, супротстављен „културној мисији“ Мађара у Панонској низији.

Овај идеолошки оквир није био ограничен на политичке елите. Напротив, он је кроз школски систем, књижевност, штампу и нове медије постао део свакодневног искуства. Историјски уџбеници су генерацијама ученика представљали мапу „Велике Мађарске“ као изгубљени природни поредак, док је Тријанон описиван језиком телесне ампутације и трауме. Литература између два рата, нарочито романи и приповетке са тематиком „изгубљених јужних крајева“, систематски је градила слику јужних Словена као примитивних, сурових и културно инфериорних заједница, неспособних да управљају простором који су „отели“ мађарској нацији. Срби су у тим делима често приказивани као носиоци балканског хаоса, истовремено брутални и политички лукави, чиме је њихова ратна победа добијала карактер моралне аномалије.

Посебну улогу у ширењу овог дискурса имали су медији и радио-програми тридесетих година, који су омогућили да ревизионистичка емоција постане масовна и интимна. Радио-емисије посвећене „националној трагедији“, драматизације судбине мађарских избеглица из Војводине и стално понављање тезе о „отетом Југу“ нису служили само информисању, већ пре свега емоционалном обликовању публике. Тако је створен колективни осећај да је историјска неправда веома жива, те да њено „исправљање“ представља моралну обавезу.

Управо у томе лежи кључна чињеница: ова пропаганда није била маргинална, екстремистичка или илегална. Она је представљала мејнстрим културу између два рата, прихваћену и репродуковану у институцијама, образовању и јавном простору. Дехуманизација јужних Словена, а нарочито Срба, није била резултат ратног хаоса, већ дуготрајног процеса културне припреме, у којем је сусед постепено престао да буде човек, а постао „елемент“, „проблем“ или „историјска грешка“.

Када је мађарска војска 1941. године ушла у Бачку, тај ментални оквир већ је био у потпуности формиран. Локално становништво мађарске националности, васпитавано деценијама у ревизионистичком духу, није доживљавало Србе као комшије, већ као симбол неправде која се коначно може исправити. У том контексту, Рација у Бачкој у јануару 1942 године није била спонтани злочин нити искључиво дело окупационог апарата, већ логичан исход једне дубоко укорењене идеологије.

Крвава Рација 1942. године представља крајњу тачку једног континуитета у којем су пропаганда, култура и образовање одиграли подједнако важну улогу као и оружана сила. Она показује да масовно насиље не настаје у вакууму, већ као последица дуготрајне нормализације мржње, која, када постане мејнстрим, престаје да делује као идеологија и почиње да функционише као „здрав разум“. Управо у том прелазу – од пропаганде ка свакодневној свести – треба тражити најдубљи узрок трагедије која је у Бачкој однела хиљаде живота.