Убиства у улици Антона Чехова у Новом Саду током РАЦИЈЕ

Убиства у улици Антона Чехова у Новом Саду током РАЦИЈЕ

Ово је потресно сведочење госпође Олге, изнето 1991. године, о убиствима у улици Антона Чехова у Новом Саду, током злогласне Новосадске рације 1942. године. У наставку је препис текста:

„Становали су у данашњој улици Антона Чехова“, причала ми је, августовских дана 1991, привидно мирним али у суштини узбуђеним и повремено дрхтавим гласом госпођа Олга, присећајући се јасно свих детаља тих ужасних дана, као да их не покрива вео од педесет протеклих година.

„У тој улици било је доста Јевреја. Сећам се да их је само у једној згради на почетку, како сам чула, убијено 28… А те страхоте када смо ушли код наших?! Све отворено, хладно, пусто! Зидови, таваница, под централне просторије, лустер у њој, намештај, тепих – све је било попрскано или натопљено људском крвљу; свуда су се видели остаци разнетог мозга, косе, коштуљи лобање. Највероватније да су их све побили ту, на једном месту, да су их гађали дум-дум мецима. Но, зликовци као да се нису тиме задовољили па су, вероватно, своје жртве у наступу неизрециве и ничим оправдане мржње, докрајчивали убодима бајонета о чему су сведочиле и рупе на тепиху и поду. О томе да су укућани у правом смислу речи били измасакрирани говори и чињеница да смо довољно деци кућу у ред са тепиха и других места састругали две кофе усирене и сасушене крви и остатака размрсканих глава!

На кревету смо затекли“, после краће паузе, наставила је г-ђа Олга, „и низ разбацаних докумената којима су Стеван и његови желели доказати свој идентитет, покушавајући тиме да избегну од неког безразложно, унапред припремљене трагичну судбину. Да је основни циљ убица био лишити Стевана и свих његових чланова породице живота, не би се могло потврдити то да је са места злочина ништа није однето. Истина, можда и јесте, али чини се да су самозване „судије“ које су им изрекле смртну казну желеле да са кућом „наследе“ и све што се у њој налазило.

Тако је, не рачунајући до стравичног ужаса потресне трагове језивих убистава и болне, неприродне тишине, у кући деловало све нетакнуто, исто, а у ствари до неумоливе и сурове истине потпуно различито, јер више није било нити ће икада бити Стеве, Маре, Коке, Јовице и Аце…“ завршила је, сада већ сасвим тихим гласом, своје тужно казивање и сећање г-ђа. Олга.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“