УЛОГА НЕМЗЕТЕРА У ЗЛОЧИНИМА НАД ЦИВИЛНИМ СТАНОВНИШТВОМ БАЧКЕ И БАРАЊЕ

УЛОГА НЕМЗЕТЕРА У ЗЛОЧИНИМА НАД ЦИВИЛНИМ СТАНОВНИШТВОМ БАЧКЕ И БАРАЊЕ

Априлски рат и улазак мађарске војске

У рано јутро 6. априла 1941. Немачка је без званичне објаве рата започела своју казнену експедицију против краљевине Југославије. Немачке јединице, потпомогнуте италијанским, мађарским и бугарским трупама за само једанаест дана разбиле су ионако слабу југословенску краљевску војску и запоселе кључна места у Југославији. Краљевина Југославија је престала да постоји као држава.
Односи Мађарске и Југославије пред априлски рат одвијали су се у наелектрисаној атмосфери Хитлерове дипломатске и војне експанзије у југоисточној Европи као предуслова за осигуравање бокова пред напад на Совјетски Савез. Мађарска се, заједно са Румунијом, већ била прикључила Тројном пакту. Њено стављање на немачку страну донело јој је присаједињење неких мањих територија према Словачкој и присаједињење Ердеља током бечких арбитража. Почетком 1941. Тројном пакту пришла је и Бугарска. Југославија се тако нашла сасвим окружена земљама чланицама Тројног пакта. Дуги и тешки преговори са Берлином на крају су се практично свели на ултиматум. Југославија је морала да приступи Тројном пакту уколико није желела да нестане као држава.
Трудећи се и даље да одржи присне везе са Осовином, али избегавајући свако изјашњавање, југословенске власти су потписале уговор о вечном пријатељству са Мађарском 10. децембра 1940, не би ли се на тај начин отклонила потенцијална опасност од инвазије са севера. Но, избегавање одговора није могло ићи до вечности и влада Цветковић-Мачек је убрзо након бугарског приступа Осовини приморана да потпише југословенски приступ: оно што је уследило је добро познато и на то не треба трошити превише речи. Чим је сазнао за пуч од 27. марта, Хитлер је одмах донео одлуку да уништи Југославију као државу, нападом из свих праваца.
Мађарски председник владе Телеки Пал, који је у децембру потписао уговор о вечном пријатељству са Југославијом, осетио је могуће последице мађарског учешћа у разбијању Југославије. Сем блатантног кршења уговора о пријатељству, то је значило и да би Мађарска напустила своју дотадашњу војну неутралност, те да би се мађарске војне снаге ставиле под потпуну немачку контролу.82 Мађарска је, у ствари, била суочена са проблемом лавирања између зараћених блокова као и многе мале државе. Њено учешће против Југославије сврстало би је и дефинитивно на страну хитлеровског блока, као што би и срозало њен углед у очима западних савезника, са којима она још званично није ни била у рату. Мађарско одбијање да се повинује немачкој вољи значило би апсолутну немачку окупацију Мађарске и губљење оно мало суверенитета што јој је преостало. Телеки није био способан да се суочи са овом одлуком. Очигледне лажи ширене ка Југославији о наводном злостављању мађарских и немачких мањина биле су капи које су прелиле чашу у души овог часног човека. Телеки је у ноћи 3. априла 1941 извршио самоубиство, не желећи да буде саучесник у једном злочину. Претходно је оставио опроштајну поруку Хортију Миклошу:

Ваше Достојанство!
Погазили смо, због кукавичлука, дату реч, која се заснивала на мохачком говору83, а
односила се на вечно пријатељство. Народ осећа да смо нанели срамоту његовом
поштењу. Стали смо на страну ниткова. Вести о злостављању како Мађара, тако и
Немаца су лажне, и ниједна реч није истинита! Бићемо лешинари! Најпрљавија нација.
Нисам вас спречио. Крив сам.

Телекијева жртва била је узалудна. Јединственој шанси за повратак Јужних крајева Хортијева Мађарска ипак није могла одолети. Још од 1920. мађарским јавним мњењем влада изразити реваншизам који отворено позива на повратак изгубљених територија, премда се (тренутно) није имало снаге нити могућности за тако нешто.Стихови песме Не, никада више (Nem, nem soha) постали су гесло, а њихов творац, песник Јожеф Атила,

Петефи нове тријанонске Мађарске:
Nem teremhet Bánát a rácnak kenyeret!
Magyar szél fog fúni a Kárpátok felett!
(Рацу85 хлеба немој рађати, Банате!
Дуваће још мађарски ветар кроз Карпате!)

Такво осећање, углавном, владало је и међу мађарским становништвом ван Мађарске.
Друкчије се уосталом не може ни објаснити масовна појава немзетера, народних гарди састављених од домаћег мађарског становништва за време и након Априлског рата. Ови наоружани одреди мађарских сељака и варошана су свеусрдно помагали мађарској војсци, пружали им податке, упутства, а често и сами уз њих вршили злочине над не-мађарским становништвом, својим суседима Још 28. марта Хорти је у писму Хитлеру истакао мађарске територијалне претензије ка Југославији и спремност за војну сарадњу.86 Хитлер се начелно сложио са мађарским захтевом за ревизијом граница. Спорно је било питање Баната, на који је претендовала Мађарска а Немачка имала знатну националну мањину. У стрвинарској расподели плена слабија грабљивица је одступала пред јачом.

10. априла, осећајући да је време дошло да Мађарска узме учешће у растурању Југославије, Хорти је упутио проглас мађарским јединицама да крену напред на хиљадугодишње јужне границе. До тада су ствари већ практично биле свршене – југословенска војска била је у расулу, а у Загребу је проглашена независна држава Хрватска. Желело се да се једним лаким и брзим продором, без губитака заузму жељене територије. На тај начин је упад мање-више и извршен. Једино су код Бачког Петровца јединице мађарске 3. армије (генерал Елемер Горонђ-Новак) ушле у сукоб са остацима југословенских снага у Бачкој; 65 Мађара је погинуло а 212 рањено. Југословенски губици нису познати, али је са мађарске стране свакако у априлу 1941. заробљено преко 2000 југословенских војника.
Стање и понашање наступајућих мађарских снага могло би се окарактерисати као хаотично, уз приметну дозу ратне психозе. Изгледа да је владао паничан страх, чак параноја, од герилских напада четника. Чим би ушли у неко насељено место, Мађари би започињали претрагу по кућама за оружјем и скривеним четницима, пошто би претходно испуцали огромне количине муниције ка свим сумњивим местима у насељу – прозорима, црквеним торњевима, торњевима за воду. Мађарски улазак у насељена места био је редовно праћен хаотичном, заглушујућом пуцњавом, пред којом су затечени цивили панично бежали. У општем хаосу, није се знало ко одакле пуца и да ли у насељу уопште има четника. Често су такве инциденте изазивали пијани мађарски војници, пуцајући насумично на све стране. Затим би кренула “истрага” по кућама, и обично су као кривци завршавали недужни цивили који су се ту затекли. Мађарски војни кругови су, несумњиво, своју опсесију четницима гајили инспирисани догађајима из претходног рата, када су значајне четничке снаге успешно оперисале на герилски начин против аустроугарских трупа. Показало се, ипак, да су овога пута бивши царско-краљевски официри знатно преценили свог непријатеља.

У Суботицу су мађарске снаге умарширале 12. априла. Улазак је био сасвим миран јер су југословенске јединице врло рано напустиле овај град, повлачећи се у унутрашњост.
Одмах након уласка, Мађари су почели да инсценирају сукобе у граду пуцајући на све стране, и приписујући у општој конфузији пуцњаву четницима коју су се наводно скривали у граду. Потом су претресане куће у потрази за скривеним оружјем, а затим наступила и произвољна хапшења, која су често била производ савета и упутстава домаћих немзетера. Ухапшени цивили су готово сви по кратком поступку и стрељани.
Процењује се да је на тај начин приликом уласка мађарских снага у Суботици страдало око 210 цивила, махом Срба и Јевреја.91 Губитака међу редовима мађарске војске није било.
Пред Новим Садом мађарске јединице су се појавиле 13. априла 1941. Овом уласку претходила је заглушујућа, конфузна пуцњава: њу су започели новосадски немзетери, пуцајући на све стране, у ваздух и у правцу кућа својих српских комшија. Мађарско становништво је почело да истиче мађарске заставе на кућама и прозорима док је војска марширала кроз град. Мирно стање је, углавном, владало приликом уласка, док су мађарске снаге заузимале кључна места по граду: ипак, у ваздуху се осећала напетост и нелагодност. Српско становништво се затворило по својим кућама, не усуђујући се да изађе напоље, где није било никог сем мађарске војске, домаћих Мађара и Немаца. Предвече 13. априла неко је изненада на мађарском узвикнуо: иду четници. Те речи као пожар прошириле су се градом. Настала је жестока паљба у правцу српских кућа и зграда из свих могућих оружја; бацане су чак и ручне бомбе. Приближавање ноћи само је појачавало параноју и психозу.93 У рано јутро 14. априла мађарски војници су почели да упадају у српске куће, тражећи четнике. Домаћи Мађари су окупаторску војску упутили на Темеринску улицу, која је водила у српски део града, објаснивши да ту има четника. Као и у Суботици, хапшења су била увод у масовна убиства. Око 500 људи је убијено током прва три дана окупације, од 13. до 15. априла. Другог дана окупације на Житном тргу окупаторске снаге су, уз асистенцију и савете домаћих немзетера сабрале велики број осумњичених лица; са трга су их спровели у оближњу, бившу касарну Краља Петра и тамо пострељали. Слично се догодило и у бившој касарни Краља Александра, где је побијено на десетине грађана.95 Окупатор није много водио рачуна о томе где и како ће убијати или сахрањивати жртве – бацани су у Дунав, закопавани на различитим местима. Често се Мађари нису ни трудили да жртве покопају, већ су их просто остављали да леже на улицама где су претходно стрељани. Тек 16. априла Мађари су допустили породицама жртава да са улица сами покупе лешеве својих најближих.

О јасним намерама мађарског завојевача најбоље сведочи исказ сведока Фрање Микића, једног од оних житеља који су лично видели и доживели априлске догађаје на новосадским улицама. Ноћ између 13. и 14. априла провео је скривен у свом дому слушајући пуцњаву у свом суседству, тачније по улици краља Петра I. Ујутро 14. априла у његову кућу упала је група мађарских војника: покушали су да га набеде да је из његове куће допирала пуцњава. Микић им је објаснио да је то лаж, и да никаквог оружја у кући нема. Пошто су војници претресли кућу и установили да нема оружја, покушао је да их одобровољи понудивши им хране. Док су се гостили, упитао их је зашто су га набеђивали да се пуцало из његове куће када то није била истина. Одговорили су му да имају наређења то да чине и да на тај начин хватају четнике. Више је него јасно да су мађарске снаге саме лажирале сукобе као повод за хапшења, убиства, и пре свега, пљачку, од које су профитирали подједнако и окупаторски војници и домаћи немзетери. Домаће мађарско становништво које је учествовало у злочинима имало је добро око за богатија домаћинства у рукама Срба и осталог не-мађарског становништва.
У Сомбор су мађарске јединице ушле 12. априла. Улазак је протекао у потпуном миру, без икаквих сукоба. Домаће мађарско становништво је приредило одушевљен дочек. Одмах по уласку уклоњен је споменик краљу Александру, постављен у центру града годину дана раније. И овде су , као и у другим местима, под изговором тобожње четничке пуцњаве окупаторске снаге приступиле насиљу упереном ка не-мађарском цивилном становништву. Другог дана уласка, предвече, мађарски војници су почели да пуцају по граду. Међутим, како је један сведок приметио, испаљени меци нису били оштри, а из ноншалантног држања и разговарања мађарских војника се могло приметити да је цео случај инсцениран. Након пуцњаве се приступило хапшењу и убиствима. Сомборског протојерера Димитрија Бокшана Мађари су ухватили и терали да им показује четничке куће.На крају су га убили у порти православне цркве.100 У Сомбору је страдало око 116 лица.

И у Бајмок су мађарске трупе ушле 12. априла. Ово место одликовало је постојање једне колоније. Немзетери су, у сарадњи са мађарским трупама, одмах започели хапшење и злостављање колониста. У Бајмоку су мађарске трупе, између осталог, пострељале и 17 заробљених војника југословенске војске.
У Сириг су мађарске трупе ушле 13. априла. И у овом месту постојало је знатно колонистичко становништво. У близини Сирига, једно омање артиљеријско одељење југословенске војске у повлачењу је претходно испалило неколико хитаца на наступајуће мађарске трупе, а затим се брзо повукло. Нападнуте мађарске трупе су биле уверене да су се тај одред повукао у правцу Сирига. Непосредно пред улазак трупа, као претходница, у насељу су се појавили немзетери из Темерина. Они су под претњом оружјем наредили становништву да изађе из својих кућа и пред насељем, на једној ледини, сачека долазак војске. Убрзо су се појавиле моторизоване колоне мађарских снага; први део колоне је мирно прошао право поред становништва. Други део колоне је по уласку у насеље променио путању и нагло скренуо на другу страну. Убрзо се испоставило да се ради о намери завојевача да опколи окупљено становништво. Након што је опкољавање извршено, отворили су ватру војници и немзетери из свих расположивих оружја по околним кућама и по престрављеном и беспомоћном становништву. Поубијано је око 360 људи, од чега чак шездесеторо деце. Већина жртава били су колонисти. Као рањено из овог масакра изашло је свега десетак одраслих и деце, од чега је касније троје деце подлегло ранама.
Чуруг је велико и напредно село у Шајкашкој. И овде је улазак војске био пропраћен већ познатим методама. Локални немзетери и окупаторски војници су инсценирали пуцњаву а затим кренули да хапсе и злостављају српске мештане. Ухапшено је и злостављано том приликом око 70 људи, махом виђенијих Срба, учитеља и свештеника. Од овог броја убијено је 40. Појединце су довлачили у општинску кућу где су их мучили и батинали. Православна црква Вазнесења Господњег у Чуругу је том приликом оскрнављена и опљачкана.

Бројни су примери иживљавања домаћих Мађара над својим комшијама Србима. То није више била само подршка новом режиму, или пуко сврставање уз режим – то је било отворено учешће у злочинима, а у појединим случајевима не само учешће, већ управо предњачење у њима. Мађарски војници приликом заузимања насеља поступају управо по упутствима локалних Мађара. Они пружају све податке, обавештавају ко је ко, сачињавају спискове сумњивих особа, потказују. Често је о животу једног Србина одлучивала једна реч његовог мађарског комшије. Ипак, има и супротних примера где је људскост била јача од бестијалности. У Темерину су тамошњи немзетери покупили 150 Срба и затворили их у темерински ватрогасни дом, да ишчекују погубљење под оптужбом да су четници.
Њихове животе спасила су два угледна локална Мађара, др Фехер Михаљ, адвокат, и др Трајер Јожеф, лекар. Они су се заклели да затворени Срби нису никакви четници, и њихове су речи пресудиле да таоци на крају буду пуштени. Изгледа да су се темерински немзетери нарочито истицали по крволочности и бестијалности – већ је поменуто њихово учешће у масакру у Сиригу. Новосадски Немци их сматрају мрачним елементима.

У месту Надаљ, угледни локални Мађар Бартол Иштван је окупаторској војсци гарантовао лојалност тамошњег српског становништва. У Дорослову, два виђенија Мађара су учинила исто – Кочиш Имре, индустријалац, и Реш Петер, велепоседник.
Немзетери, припадници народних гарди били су углавном припадници оног сиромашног слоја мађарског становништва, беземљаша, надничара, градске и сеоске сиротиње.
Аграрна реформа у Југославији није решила њихове егзистенцијалне проблеме; њихово национално осећање налазило се увређеним у југословенској држави. Њихов основни мотиватор за злочине, поред национализма, било је лично богаћење кроз пљачку и отимачину. Националистички мотиви уско су се преплитали са економским. Они су са изузетном мржњом и завишћу гледали на српске колонисте како добијају земљу, како граде куће и обрађују њиве. Априлски рат и улазак војске из матице били су савршена прилика за освету у сваком погледу. Можда се на овај начин може објаснити онаква експлозија насиља уперена према колонистима у Сиригу.

Нису сви елементи домаћег мађарског колаборационистичког становништва били састављени искључиво од сиротиње. Постојао је у овим крајевима један слој мађарских интелектуалаца, националистички опредељених, који су уско сарађивали са политичким и интелектуалним елитама у матици. Поред тога, ту је и незаобилазан утицај римокатоличке цркве. Црквена и грађанска елита, те широки слојеви сеоских и градских маса – а сва три слоја углавном реваншистички и националистички опредељена – то је, мање више, структура домаћег мађарског становништва које је дочекало своје сународнике под шлемовима и на тенковима.
Приликом уласка војске у барањски троугао страдало је око шездесет људи. На овом простору доминирало је углавном немачко и мађарско становништво, а етнички измешаних насеља као у Бачкој било је мало. Свеукупно, приликом априлског уласка мађарске војске у Бачку и Барању страдало је према подацима Анкетне комисије око 3510 душа – 3000 Срба, 500 осталих Словена и десетак Јевреја. Мађарски званични подаци ову цифру спуштају на 2142 душе.
Мађарски генерал Лазло Хорват, командант 4. мађарског корпуса приликом упада у Бачку и Барању тврдио је да су извештаји о окршајима са четницима веома преувеличани.
Масовну пуцњаву у празно приликом улазака у насељена места оправдава паником и страхом мађарских трупа. Овакво објашњење не задовољава у потпуности. Несумњиво је да је у мађарским редовима постојала извесна конфузија. Страхом као таквим се ипак не може оправдати систематично и масовно убијање српског цивилног становништва приликом уласка. Уопште, онолика мера у којој је тактика пуцања у празно употребљена приликом уласка указује да се није радило о изолованим нападима параноје и панике. У питању је била смишљена тактика, ма колико год изгледала неекономична или чудна, да се симулацијом окршаја са четницима створи утисак тешке и храбре борбе мађарских трупа (уместо једног сасвим мирног уласка какав је био у стварности), те да се придобије оправдање за елиминацију неподобних елемената, пљачку, али пре свега, оправдање за план редукције српског становништва у Јужним крајевима. Ако су и ка колонистичком становништву отворено упућиване пароле које су се граничиле са геноцидним, према староседелачком српском становништву се начелно требало поступати као према свим осталим поданицима земаља круне Светог Стефана. Ово, наравно, није чињено ни од првог дана. Од самог почетка мађарска окупациона власт је наступила као једна отворена демонстрација силе и као једно голо утеривање страха у кости српском народу настањеном на овом простору.

Одломак из дипломског рада Николе Пушкарова „РАСЕЉАВАЊЕ КОЛОНИСТА ИЗ БАЧКЕ И БАРАЊЕ ЗА ВРЕМЕ МАЂАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ 1941-1944“