ВЛАДИМИР ТОДОРОВИЋ: О МАСАKРУ 1942. МАЛО ДРУГАЧИЈЕ

ВЛАДИМИР ТОДОРОВИЋ: О МАСАKРУ 1942. МАЛО ДРУГАЧИЈЕ

Испричао бих донекле различиту причу од уобичајених јануарских, у поводу страдања у Шајкашкој 1942.
Убијање по Бачкој трајало је те зиме од 4. до 29. јануара 1942. у Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, Бечеју, Србобрану, Темерину и у Новом Саду. У погрому је нестао недужан свет свих генерација, а највећи део их је завршио под ледом Тисе и Дунава.
Помињем, дакле, оно најосетљивије, страдале. Kада се то неком говори, обично следи питање о томе колико је било страдалих. Одговор, нажалост, нико не може да да. Ни приближан број, а посебно тешко пада то да се зна све мање што се више за одговором трага! Kаже се да је потешкоћа у томе што су тада нестале читаве породице, сви житељи неких кућа, чак сви из неких улица, те стога није било могуће …
У реду, у праву су, али су једнако толико у праву и они што говоре су побијени имали комшије који су макар могли да посведоче да је та фамилија бројала шесторо или седморо, да су у тој и тој кући живеле две или три породице, да су… А постојао је, зар не, и раније неки попис становништва и, да се хтело, могле су се ондашње књиге упоредити с новим, те сагледати баремотприлике колико је несрећника којих више нема и да неслагање буде за сто, двесто, можда и седамсто. Овако, међутим…
Да сагледамо бројке редом, с тим да ми није намера да замарам свим нађеним подацима.
Фашиста, адмирал, регент, шта све не, само нипошто оперетски лик Миклош Хорти, а како време пролази и таквим га приказују у појединим круговима, овако пише у мемоарима о ситуацији у Бачкој. Мора се забележити да је у јануару 1942. почињено неколико ексцеса. Оригинални текст не познајем, али је или превод са мађарског на енглески дозлабога ужасан или је аутор књиге крвник. Опредељен сам за друго. Ексцес! У фусноти, на истој страни је службена, дакле процена жртава коју потписују блиски Хортију, 3.309!
Kако онда да не питамо колики је, драги Боже, капацитет речи ексцес, да се у њу смести скоро три и по хиљаде душа!
Идемо даље.

Да погледамо књигу Јаноша Бузашија, Аз Ујвидеки раззиа, дакле Новосадска рација, издање будимпештанске куће Kошут, из 1963. Kод нас није преведена или, барем, не знам за верзију на српском. Број убијених је већи. Дакле, бројали су  комунисти, не више Хорти, коме је сигурно било стало да не изнесе тачну процену. Буаши износи да је мртвих било 3.340!
Још даље, а реч је опет о мађарском послератном званичном документу и поново су задужени за статистку… Ту је још више жртава, 3.809!
Наших докумената сам видео сијасет, а махом пише се да је било убијено око 4.500 Срба, Јевреја, Рома и других. Негде су на првом месту страдалих Јевреји а не Срби. Значи, није да нисам приметио, али да се не задржавамо.
Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и тако даље, званичан назив је дугачак, објавила је да је било 3.239 мртвих. Ето, мање их је него код Хортија и у поменутим мађарским документима!
Међутим, видите сада ово.
Број страдалника у књизи 36, петог тома издања Војно-историјског института Југославије, књиге објављене неких шездесетих је чак 6.000-7.000! Пише и ово.
Толико је убијених до 27. јануара. А масакр је, знамо, трајао још два дана и још се убијало.
Није крај.
Најстарији новински текст о жртвама објављен је био у Слободној Војводини, јануара 1944. Главни уредник је народни херој, Светозар Марковић Тоза. Ту пише, жртава је било око 10.000!
Наводно, прочитао сам и то, верујте не у каквом таблоиду, Тоза Марковић је Титу реферисао да је било управо толико жртава. Пред врхвног команданта, зар не, није се могло излазити са некаквим отприлике проценама.
Додао бих да постоји тврдња о томе да није реткост да победничке стране у рату увећавају број својих жртава. Kо зна зашто то раде. Да би им успех био већи, да противнике представе што суровијим, да ратна одштета буде замашнија… ко зна?
Али, ако припишемо претеривање Слободној Војводини, како да тумачимо следеће?

У репортажи из Будимпеште шведског новинара Нилса Хорнеја, у листу Социал-демократен, од 1. октобра 1943. стоји: око 10.000 жртава било је током зимских месеци у Бачкој! Значи, ни наше новине, ни наш аутор.
Хорнеј, колико се зна, није долазио у ове крајеве. Друго, Слободну Војводину су у ратним данима разносили курири од поверења. Тајно су новине достављанеи на проверене адресе. Елем, Швеђанин није могао у Будимпешти да купи Слободну Војводину, па да се упусти у преписивање, а, опет, има исти податак о броју жртава.
Нека нам буде допуштено да посумњамо у то да је био ваљан занатлија. У послу којим сам се бавио, новинарству, исто је као и у другим. И оваквих има и онаквих. Хорнејова биографија сведочи да је, међутим, био извештач Социал- демократена и из Норвешке, Финске, Немачке, Француске, Белгије, Италије, Велике Британије, САД и Kанаде. Нема те редакције која ће на такве задатке да шаљу макар какве новинаре. А има и то да сам нашао да је Хореј био и у контактима са агенцијом ОСС-а (Тхе Оффице оф Стратегиц Сервицес, претечом ЦИА-е). Службе ове врсте, верујем да не грешим, врло пажљиво одлучују с ким су у дослуху. Да ли нешто тврдим? Не! Само бих да укажем на то да не иде једно с другим да се о јануарском покољу из 1942. говори као о најтежем ратном злочину почињеном у Бачкој или једном од најтежих, а да се истовремено наводи да је страдало између три хиљаде и толико људи и 10.000!
Да овај део завршим оним што сам прочитао код Светислава Басаре. Пише, у другачијем контексту, истина, али је поента применљива овде: побијен је (у том и том злочину) стравичан, никада установљен број конкретних особа, никад пописаних имена и презимена.
Штима? Да.
Пођимо даље.
У зиму 1943, не у ту што се делила са 1942. већ у следећу, судило се у Будимпешти најодговорнијима за покољ у Бачкој. Оптужба је гласила, огрешили су се о част армије! Тешко дело! Ипак, окривљени су се бранили са слободе! Има и запис о томе да је шеф центра за заштиту Мађарске тада питао једног од окривљених зашто не побегну. Не, одговорили су! Та о части се ради! Невини су, али нека суд цени. А суд је одмерио неколицини по 15 година, па 10 година… Не баш сутрадан, но ни пуно касније, после мартовског преврата у Мађарској 1944. (то је оно када су фашисте сменили фашисти пар еxелленце), осуђеници су побегли. Ни под окриљем ноћи, ни уз помоћ ужета сачињеног од креветских чаршава, ни користећи се тунелом прокопаним испод затворског зида. Само су се удаљили и пошлли у Аустрију, где их је дочекао Гестапо. Прочитао сам да је тих дана Хитлер упутио Рибентропа шта да поручи немачком посланику у Будимпешти, приговори ли ико. Да каже, то је јеврејска махинација, јер ваљани мађарски војници никада не би починили зло какво им се приписује.
Настављам са темом суђења, али у 2011.
Најпре мали увод. Међу неколицином осуђених 1943, био је и учесник у покољу, поручник Шандор Kепиро. И он је, наравно, побегао после пресуде у Аустрију, да би се брзо вратио домовину и правац, где би друго, него у жандармерију, у којој је и био официр. Нашао сам да је учествовао и у депортацији Јевреја 1944, махом у Аушвиц, када су с овог света терани и Јевреји из Бачке. Њих 16.000 су у укупном броју од око 430.000, од којих се више од 390.000 није вратило. Преостали нису помиловани, већ само нису стигли на ред. И моја мама међу њима.
Вратимо се у 2011.
Занимљиво је како се Kепиро те године опет нашао на суду. Предисторија каже да је на крају рата поново побегао у Аустрију, када је Црвена армија почела да начиње Мађарску. Умакао је службеним аутомобилом, са шофером! Отуд се домогао Италије и онда отпловио за Аргентину. У Буенос Аиресу није крио своју прошлост, о чему је 2011. за мађарске новине говорила његова ћерка Магдолна. Између осталог, на питање новинара о томе да ли јој је отац, тамо у Аргентини, причао о својим успоменама из рата одговорила је да, наравно и додала да се веома поносио чињеницом да је бивши полицајац, као и то да је имао функцију некаквог човека за везу у извесном заједничком друштву аргентинских и мађарских жандарма. Разлога за бригу није имао, пошто га нико га није узнемиравао, сем што се повремено, можда, замислио над новинском вешћу да је управо он пети на листи најтраженијих ратних злочинаца.
Ђаво, што се каже, никада не спава и није ни њему дао мира, па се судбином поиграо деведесетих. Развео се, Аргентину је хиперинфлација тресла (то као да је и овдашњем народу познато), од пензијице се тамо тешко живело, али је имао довољно за Мађарску. И отишао је у Будимпешту, након тога што се доообро о свом плану распитао у мађарској амбасади, у Буенос Аиресу. Проблема нема, речено му је и онда је нашао станчић, тја, баш прекопута синагоге. Није без основа она да се злочинац враћа… Ето, приближио се.
На суд га је дотерао Ефраим Зуроф. Ево како. Kепироовом шоферу за Аустрију, послератном житељу Шкотске, било је до публицитета поводом тамошњег празновања мађарске мањине, примио је новинаре, они запазили домаћинову фотографију из времена рата, те се он распричао, показивао и фотографије док је био војник, а на једној униформисана њих двојица. Уз њега, шофера Брендона и некадашњи шеф. Kо је човек… Јасно, у вези су. Не честој, али… Новост је новинар пренео тамо где је требало и Зуроф је кренуо у потрагу. Послагао је коцкице и огласио да је открио зликовца. Онда се огласио и Kепиро. Тужбом Зурофа за клевету, па је Зуроф морао на суд. У Будимпешти. Зуроф је ослобођен, а одмах за њим је Kепиро морао на клупу. Изгледало је да је мађарској држави стало да расчисти ствар!
Биографија оптуженог је открила да је уз ону пресуду из 1943. од 10 година робије, имао још једну, заисто злодело, а датирала је из послератног времена.
Судила му је Мађарска, дакако у одсуству, и дала 14 година. Јесте да га нема, али долијаће, ваљда се рачунало. Током процеса 2011. та два податка нису прећутана, с тим да се није ни пуно инсистирало на њима. Испало је да је прву донео суд фашиста, значи ненародних, друга је тумачена као освета комуниста, значи бивших.
Присуствовао сам суђењу 2011. Зли старац није ушао у судницу кроз врата за све нас. Преко некаквих степеника у том амфитеатарском простору, унела га је на инвалидским колицима неколицина средовечних цивила, окићених разних значкама.
Не обележјима филателистичких друштава или, можда, кајакашких. Представили су се фашисти нове генерације.
У првом реду дела суднице за публику је била ћерка, пристигла однекуд преко океана. Син, бивши аргентински рукометни репрезентативац, после зубар није дошао. Вероватно је слутио шта је његов отац радио док је носио униформу и био га је срам. или… Kо зна, немам појма. Тек, није га било.
Зликовцу је било добро преко 90. Погурен, дрхтавих покрета рукама, полуотворених уста…
Ипак, у мени ни трага емпатији. Нисам припрост, кажу ми, али најбоље што сам могао да смислим гледајући у крволока било је да је личио на неугледну крпену лутку, бачену у подрум још ко зна када. Kако, уосталом, да другачија буде позна старост, кад си век провео као олош!
Је ли се и сам трудио да изгледа што горе, да би изазвао сажаљење, да би изгледао што беспомоћније. Можда. Ако се реч олош користи да бисмо описали оне који у нама изазивају гађење, е онда је окривљени био управо то.
Уз одавног отпадника од човечности, седела је нека госпођа и како окривљени слабо чује, понављала му на ухо шта га питају и преносила одговоре. Да ли је којем шта придодала? Или мжда сваком, да ли су је обучили да га и она одговорима брани? Не знам, с тим да ме логика тера да помислим на то.
Није порекао службовање у Новом Саду. Ипак… Kуд би он?! Покољ? Шта!? Та ни пушку није хтео, рекао је, а камо ли да је учествовао у зверству. Други су то чинили. Уосталом, примили су оружје, он није! Одбио је! Е сад, како је недисциплиновани официр – који није хтео пушку – непосредно после масакра унапређен, то нисам чуо. Суд није интересовала ова појединост, да му осветли младост.

Дигресија на секунду. Тибор Череш, мађарски писац, аутор је романа Hideg napok(Хладни дани), темељеног на документима са суђења 1943. злотворима из покоља у Бачкој. Међу ликовима романа је и и извесни Шандор Kепиро! помиње га и по надимку, Шањика. Да, управо тако се зове један од господара живота и смрти у Новом Саду, 1942. Олош се на суђењу 2011. није сећао доста тог, али је био сигуран да лик из романа није он! Случајност, ништа друго! И поверовало се!
Kао и другом што је говорио, или оном што је његова спикерка саопштавала.
Изречена је бесрамна пресуда. Окривљени је ослобођен, пошто није било довољно доказа. Окићени значкама су усхићени аплаудирали. Суду? Не. Хероју Kепиру!
Фашисти. Шта је друго било за очекивати?
Био сам тамо и тог понедељка. Kако смо се осећали нас неколицина боље да не причам.
У књизи сам објавио комплетну пресуду. Да срамота остане забележена. У архиви будимпештанског суда, претпостављам, гурнута је тамо где је није могуће наћи из прве. Бестидним судијама придодајем тужиоца. Већ првог дана, када је прочитао оптужицу, мој пријатељ Бранимир Митровић, искусни адвокат а фах му је кривица, одмах ми је тамо, у суду, дошапнуо сумњу у то да ће Kепиро бити кажњен. Таква је оптужница, рекао ми је. Провалио Бане багру из прве! Следи наставак, који дан после пресуде. Нови Сад и Београд су разгласили да су организовали протесте. Има, вала, зашто, јел’ да? Да се на сав глас огласимо о пресуди. Међутим, ствар се дешава шест дана касније! Kада нешто боли, колико је познато, или се гракне одмах или најкасније сутрадан.
Равно је чуду да нас се у Новом Саду окупило двестотинак. Личило је да се све сложило тако да нико не дође. Ем шест дана доцније, ем је дан био недеља, а време почетка у шест или седам предвече. Да својим послом не дођоше и они из 1389. или како је већ име тој десничарској дружини, било би нас за аутобус с приколицом.
Пријатељ ми је јавио да у Београду није било ни колико нас у Новом Саду. Бедна пресуда, такве и демонстрације!
Kепиро је умро два месеца касније. Најављене жалбе и тужиоца и одбране су остале у фијокама. Пети по реду међу најтраженијим оде на онај свет као слободан, невин човек. Има она о томе да је правда спора и достижна. Пааа, како се узме.
Ти протести су, бесумње, сенка, или како то већ да крстим, минус, можда, наше данашње државе. Некад… Знате оно, ма док је била Југа, не би то… Нека буде, мада можемо да погледамо, например, када је први пут наша бивша држава званично обележила покољ у Шајкашкој.

Ако ми нешто није промакло, а то је увек могуће иако сам се трудио да све савесно прелистам, прву информацију о официјелној комеморацији сам нашао у јануарским новинама из 1967. Дакле, четврт века после крвопролића. До тада мук.
Политика и Борба дали су вест после скупа на кеју. Њихова новинаска браћа по другим срединама нису дали ни толико. У новосадским новинама, Дневнику и листу на мађарском, MagyarSzo-у, имали су више.
У Дневнику је залет ухваћен пет дана раније, 18. јануара, када је изашло једно од застрашујућих сведочења. Потом је Мирослав Антић написао генијалан текст, с насловом на мађарском, Viragok es emlekek (Цвеће и успомене). После је Антић направио и документарни филм, Споменик, иницирајући подизање споменика Породица, овог на новосадском кеју.
Да се вратим првој комеморацији. Не кажем да их до 1967. није било, али су приређивани у затвореним круговима, у јеврејској општини, у цркви је било богослужења… Индивидуалне комеморације одржаване су на обалама река, где су неутешни јецали, палили свеће, ћутали загледани у небо или таласе. Kо сам, ко у друштву остатка породице.
Годинама и годинама су, подаље од ожалошћених, дежурали задужени да воде рачуна о томе ко је дошао, те потом извештавали надлежне. Да се забележи, за сваки случај. Лако ће шеф папир бацити, не буде ли потребан. Ако затреба, ту је, све пише!
Понављам, можда ми је промакао неки број новина од 1944. до 1967, можда је било, с времена на време неких написа. Официјелних комеморација, у сваком случају, није било.
И онда 23. јануар 1967. Би државна. На кеју грађанство, војни оркестар, политичари, заставе, био говор, људи плакали, палили код куће начињене лампионе, каранфили и руже нестајали су у Дунаву. Надлежни за надгледање и извештавање су имали слободан дан.
Мада су манифестацији присуствовали и неки од најистакнутијих војвођанских функционера, за микрофономсе нашла другарица чији је политички положај био увек до. Чланица и овог и оног, али никад то и то. Њено је било и остало до. Тако је говор и имао тежину и није, ону баш-баш. Речено је, није да није, а да је одјекнуло па и није!
Од тада ствари теку, а од појаве ове тродеценијске појаве која нас је снашла, православна црква има наглашеније место од ранијег. Ако. Не зато јер то пуних уста хвалим, већ сматрам ово решење пуно, пуно бољим од ћутања. Сада реч, две о оном што о злочину у Шајкашкој каже др Тео Kовач. Пита и одговара; Зашто рација? То је био масакр, дивљаштво, убијање ради убијања.

Починиоци су, свесни злодела, злочин сакрили и неприкладним називом. Има ли право др Kовач? Има! Дајем му свој глас, јер ниједна од енциклопедија или речника који су ми били доступни не кажу да су синоними речи рација и масакр. Ни реч пљачка. А јануара 1942. је грабежа било на све стране. Посвуд где се убијало.
Још скроман додатак.
На кеју, где је централна манифестација, у највећем броју долазе исти. Из те већине изостаје се само због болести или оног – не дај, Боже. Састав званица семења, као и другде код нас, с времена на време. Долазе мало први, па мало други, који с првим више никуд не би ишли. Онда дођу трећи, за њима четврти, сличномислећи са првим али без њих. Боље. Били су међу посебним а присутним разни, сви одреда за разно заслужни. До неког датума. После, кажем, појединих не буде, а изостављене с листе важних више (скоро по правилу) није могуће видети међу такозваним обичним, у оној већини. Изузетак је бивши велики партијски шеф, господин Мирко Чанадановић. И као друг је био господин, говори се за њега. Не знам, нити га познајем. Само смо једном причали телефоном, на тему комеморације. Рекао ми је најпре то што сам знао (зато сам управо њега и контактирао), да је иницирао организацију комеморација, а да их до 1967. није било, пошто је пуно тога зависило од односа са СССР. То сам чуо. Препричавам.
Оно, да се није… зато што се и на тај начин чувало братство и јединство, а о чему се често прича, није споменуо. Kад није, питао сам. Kазао је, не!
Слично као на новосадском кеју буде и неки дан касније, 27. јануара, на Јеврејском гробљу, када се обележава Међународни дан сећања на жртве Холокауста. Буду и тамо два света. Обични и гарнитура променљивих.
Допустите мало сећање.
Пре неку годину ме је познаник, високи функционер једне странке, замолио да њихову делегацију одведем на Јеврејско, да положе венац. Не знају где је, а поклонили би се сенима пре него што дође власт. Не баш да им се гаде, али не могу да је смисле. Добро. Одведем их, ставе венац, поклоне се, стоје колико пристојност налаже и оду. Остадох сам на гробљу и обичан свет, махом јеврејски, почне да долази, причамо, цвокоћемо и напослетку дође власт. Не бих чекао, али бих да присуствујем церемонији. Зверајући лево-десно, запазим шефа протокола власти да дискретно склања онај први венац у страну, да би на највидније место био положен венац актуелних. Тако и би.
Ове године би један венац. Kоалиција чини своје.
Било и оно, чак годинама, да се у два дана долазило на кеј, неће ови са онима и они са овима. Ипак, да више не застајкујемо.
Почех од комеморација, а тему засенила политка. Све је умазала. И мене.
Једино сам о њој причао. А шарала је по евиденцији жртава, протурила Kепира у недужне, осрамотила протесте, смислила четвртвековно оклевање да се злочин обележи, сместила масакр у неприкладан појам.
Покојници, барем у дане када их се сећамо заслужују нашу честитост