ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ

ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ

3. „Борска колона смрти”

Прва група од око 3.600 Јевреја, углавном мађарског порекла, заувек је напустила Борски рудник 17. септембра 1944. године. Група је кренула пешке, са врло мало хране, недовољно припремљена и већ измучена од напорног рада. Ову колону су спроводили мађарски официри Ференц Патаки, као вођа колоне, поручник Јухас Пал, његов заменик, и половина стражара. Траса пута којим су се кретали била је од Бора ка Београду, где су стигли 25. септембра. Дневно су морали да прелазе и по 30 километара, без одмора и под претњом смрћу сваком ко би застао. Из Београда су упућени у концентрациони логор Сајмиште (у Земуну), где су остали три дана. „Не мора се ни рећи у каквом су се неописиво лошем стању налазили принудни радници. Сама њихова појава представљала је оживотворење самаго пакла. Људи, боље речено покретни људски скелети, у ритама, крвавих рањивих ногу са џаковима везаним око себе, лишени било какве могућности одржавања личне хигијене, стигли су до пред сам главни град”, забележио је Миклош Сигетвари.
У Земуну је извршено прво пребројавање и установљено је да недостаје 8 радника. Према сећањима једног од учесника ове колоне, у Земуну су добили последње следовање хране које је износило „40 дк хлeба, 5 дк маргарина и 5 дк  саламе”. Сви који су ухваћени током путовања да су излазили из колона како би утолили жеђ на бунарима или узимали по које парче хлеба или другу храну од сељака, били су сурово кажњавани. Казна батинањем чекала је све оне који, због изнемоглости или повреда, нису били у стању да прате групу. На путу до Београда убијен је један Јеврејин без објашњења. Из Земуна су пут наставили ка Панчеву, а затим преко Титела за Нови Сад. У Новом Саду су остали два дана. Одатле су наставили своје кретање кроз Србобран, затим преко Куле, а почетком октобра стигли су у Црвенку. Све до Панчева су их пратили мађарски војници, али по преласку у Банат, контролу над колоном су преузели немачки војници и фолксдојчери. Тада је у селу Јабука убијено 30 Јевреја.

Тамара Стојановић: Злочин у Црвенки 1944.

4. Долазак групе Јевреја у Црвенку

Група од око 3.000 Јевреја је 5. октобра 1944. године стигла у Црвенку. Пошто у селу није било места за толики број људи, донета је одлука да се са главног пута скрене у циглану фирме Глезар Фелкер Раух која се налазила непосредно пред улазак у Црвенку. Изморени и изгладнели од пута, Јевреји су смештани на простору фабрике цигле и по околним шупама.
Прва ноћ је протекла у миру. Иако су се мађарски војници налазили у пратњи колоне, главне одлуке су доносили немачки војници. Наређено је издвајање групе од око 800 Јевреја који су у пратњи неколико СС официра и 30–40 немачких војника наставили пут ка Сомбору.

Према сведочењу Александра Брука, који се налазио у великој групи јеврејских радника, када су немачки војници преузели контролу, наредили су копање великих ровова у суседној циглани и пренос намирница из магацина на друго место у близини ових ровова. Упркос свему што су до тада преживели заробљени јеврејски радници, нико није могао да претпостави у ком ће се смеру развијати догађаји у наредним сатима. Око 21 час истог дана пред групом се појавио поднаредник Сабо и тражио је да му предају ствари од вредности: „Предајте мени драгоцености и новац, Немци ће вас ионако стрељати”.³⁴ Прво је одмах увече убијена група од четири Јевреја. Затим су одвојени у групама од по 20–30 на удаљеност од 150–200 метара од циглана како би радили на копању великог јарка. Недуго након тога, започето је њихово свирепо убијање.

Током целе ноћи убијано је на десетине група Јевреја, што је трајало све до раних јутарњих часова. Поступак је вршен тако што би када је прва група Јевреја убијена, позвана друга, у којој је сваки заробљеник имао задатак да убаци у јарак тела оних који су падали поред јарка, а затим је та група убијана и читав процес је понављан. Како би били сигурни да у јами нема преживелих, немачки војници су бацали ручне гранате и кундацима ударали по главама оне који су показивали знаке живота.

За реконструисање овог великог злочина од највећег значаја су сведочанства преживелих из овог масакра. Један од њих био је Вилим Потасман из Суботице, који је преживео тако што се бацио у јаму: „Када је на ред дошла моја група и када смо прешли у друго двориште видео сам у дворишту једну малу хумку, високу 1,5 метара а испред хумке дугачка јама. У јарку су свуда били лешеви, крв, запомагање а ми смо морали да останемо на брежуљку. Кад смо стали, свако од нас је имао насупрам себе свог крвника а испред себе на земљи један или два леша својих другова. Сваки је од свог џелата добио налог да погинулог друга баци у јаму. Ми другови, смо се изљубили узевши на тај начин опроштај, сваки је дохватио свој леш па га вукао и гурнуо у јаму. И ја сам подигао мртво тело једног непознатог Јеврејина али кад сам га бацио у јаму и сам сам за њим скочио. У том моменту пушке су опалиле и зрно ме је омашило а ја сам пао у јаму. Леш на мене, па онда лешеви мојих другова који су после стрељања и погођени од метка, пали право у јаму. Неколико сати сам лежао без свести када сам видео да војници гледају да ли је неко преживео јер се из јарка чуло запомагање. Замазао сам главу мозгом једног друга чија је лобања већ била распукла, лице ми је већ било крваво и остао сам да лежим покривен лешевима своја два друга. Нису ме опазили да сам жив, вероватно зато што су чули на другој страни запомагање. Затим су СС војници бацили у јаму 10 ручних граната да би међу мртвацима направили места и груписали тела. Од парчета гранате сам рањен у леву руку а од смрти од граната су ме спасила тела мојих другова.”

Преостали Јевреји су потом под оружаном пратњом упућени ка Сомбору, а Потасман је устао из јаме и нашао још једног побеглог Јеврејина Фрању Дарваса из Будимпеште, те су се сакрили у циглани до 7 сати увече. Затим је Потасман доспео на салаш Антала Нанаија у Црвенки где се, уз помоћ мештана, крио 12 дана, све до ослобођења Црвенке. Четири дана после покоља, жандармерија у Црвенки је наредила да се убијени Јевреји сахране.
Ђорђе Лауфер је био у групи која је преживела покољ. Он је успео да побегне у тренутку када је остатак групе напуштао циглану. Сведочио је о бестијалном опхођењу немачких војника према убијеним Јеврејима, који су чак и са лешева покојника узимали било шта што би имало материјалну вредност.
Ђорђе Фишер из Новог Сада је био очевидац да су Јевреји страдавали од немачких војника и у наставку пута ка Мађарској. Спровођени логораши су убијани за сваки излазак из реда, чак и када је то подразумевало само узимање воде из бунара поред којих су пролазили. Ово је довело до тога да је од укупног броја од око 3.600 Јевреја који су кренули из Борског рудника, у Бају стигло њих око 1.600.

О убиствима у Црвенки новине Слободна Војводина су јануара 1945. године објавиле текст, преносећи неколико изјава очевидаца: „Није хлеб за њих. Њима нема места под сунцем” – говорили су стражари; „Јевреји су јели пресан кукуруз и нису се либили да поједу изглажени хлеб или у блато бачени купус и кромпир. Гладни, прљави, поцепани и боси, морали су или стотинама километара а понекад и трчати. Одмора није било. Ако би који успут пао, био би од стражара сместа претуцен и убијен”; „Спустила се била ноћ. Преостала група од око седам стотина Јевреја сместила се на починак. Међутим, око поноћи немачки војници блокирали су циглану, упали су унутра и почели свој крвави ’посao’ – покољ. Шкрипање митраљеза и прасак бомби разлегао се недалеко и мешао се са запомагањем и јауцима. Безобзирно, Немци су газили преко полумртвих, ударали по њима штаповима и кундацима”.

Аутор: Тамара Стојановић, Архив Југославије Београд, одломк из текста „ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“