ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ II

ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ II

5. Рад Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини

У јануару 1945. године чланови Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини на челу са председником Петром Мијачевићем, члановима експозитуре Анкетне комисије у Кули и командантом места Славком Нинковим изашли су на терен у Црвенку како би утврдили постојање и позицију масовних гробница и како би се започело са саслушавањем сведока и реконструкцијом догађаја. Међу првима су саслушана лица која су учествовала у сахрањивању људи. На зидовима циглане остали су видљиви трагови овог великог злочина, на основу којих је било могуће утврдити да је поменута група Јевреја на том месту провела своје последње дане. Лични предмети, капе, белешке заточеника били су пронађени разбацани унутар циглане и око ње. За откопавање масовних гробница био је потребан велики број људи, па су у ту сврху ангажовани Немци из Куле и Црвенке који су остали да ту живе и после ослобођења земље.

У близини прве циглане пронађено је 7 лешева за које се верује да су то били Јевреји убијени 7. октобра, док је у дворишту треће циглане пронађено 700 лешева. Утврђено је и то да Јевреји нису убијани само ватреним оружјем, већ да је узрок њихове смрти убиство тупим предметом. Пронађено је и много лешева са смрсканом главом или смрсканим другим деловима тела. Такође, пронађено је и много лешева на улицама, махом убијених ватреним оружјем.

Михаило Паско, радник на железничкој станици у Црвенки, сведочио је о овом злочину јер је и сам учествовао у сахрањивању тела убијених Јевреја 12. октобра 1944. године. Он је потврдио поменуте начине убијања, као и то да су извршитељи били немачки војници, додававши да је након завршетка овог масакра и по одласку преостале групе Јевреја дошла једна група немачких војника у својству страже и преузела чување личних предмета убијених Јевреја. Он је такође изјавио да су само осморица Јевреја успела да се спасу смрти, те да је на свом имању склонио једног од њих – Лајоша Хоха, који је успео да преживи стрељање тако што се правио мртав када га је митраљез погодио у леву руку. Сведочење Лајоша Хоха било је од велике важности јер су према његовом сведочењу и упутствима пронађене масовне гробнице стрељаних.

Као резултат свог рада на расветљавању овог злочина, Државна комисија је саставила реферат, под називом Немачки злочини над Јеврејима, Масовно стрељање Јевреја у Црвенки. У реферату је истакнуто да је Специјална анкетна комисија ископала више масовних гробница на терену циглане Фелкер, Раух и других поменутих циглана, да су пронађене и мање појединачне раке расуте свуда по циглани, а да је утврђено постојање 700 лешева. Остатак од велике групе Јевреја која је 5. октобра 1944. године наставила пут за град Бају (Мађарска) по кратким истраживањима није никада тамо стигао, већ је успут, у целини, ликвидиран. Елаборат Државне комисије допуњен је и накнадно добијеним подацима о ширим последицама експлоатације, безобзирном коришћењу природних богатстава и принудним мерама окупатора.

За овај тежак злочин Државна комисија је утврдила одговорност припадника појединих органа Главног заповедништва немачке војне управе у Србији, припадника немачке СС јединице, регрутованих углавном из Црвенке: пуковник Фен, фелдкомандант у Нишу, виши ратни саветник Дитрих, заступник команданта; један од главних злочинаца био је мајор Рудолф Милер, син стаклара из Црвенке који је издавао наређења за убиства у којима је и сам учествовао, крајскомандант у Зајечару од новембра 1943. године па до ослобођења; мајор Јозеф Потоκ, командант батаљона Хилфс полиције, чија је чета била у Бору; поручник Фриц Штросмајер, ађутант команданта, Вилхелм Бембе, мајор Клик, капетан Ханс Вулф, капетан Ханке, орцкомандант у Бору, чланови Гестапоа у Бору: подофицири: Ханс, Фридрих, Томи; припадници организације Тот фронтфирери: Шмолка и Штумпен и други. Поред њих, велику одговорност је имао и Хајнрих Кун, бивши општински полицајац и добошар из Црвенке, Немац стар око 34 године. Утврђено је да је он лично из свог пиштоља усмртио једног Јеврејина који је покушао да побегне. Од мађарских војника, у овом злочину је учествовао и Болдижар Шуранђ, заставник из Пачира.

Југословенски и мађарски судови су осудили већину команданта, заповедника логора, логорашких чувара одговорних за терор и злочине према принудним радницима у Бору. Ипак, мали број команданата и других припадника немачке војне управе који су били непосредно ангажовани на спровођењу принудног рада који није кажњен.

У архиви Јеврејског историјског музеја у Београду сачуван је Записник састављен 5. новембра 1957. године о извршеној ексхумацији жртава из Црвенке. У њему је наведено да је од око 3.200 Јевреја који су радили у Борском руднику, око 680 лица ликвидирано у кругу циглане. При ископавању лешева нађено је 465 лобања, што је требало да буде и приближан број стрељаних лица. Такође, у раци која је била дуга 50 метара пронађени су и други разни предмети као што су молитвеници, разна писма преписке покојника са својим породицама, новчаници, сатови, неколико пушчаних зрна и друго. Ископавање је вршено у присуству представника Савеза јеврејских општина из Београда, а затим су остаци покојника стављани у мање вреће, камионом пренети у Сомбор и ту сахрањени. Приликом ексхумације масовне гробнице пронађена је и свеска са песмама Миклоша Раднотија, мађарског песника који је у својим песмама сведочио о тешким страдањима логораша, које су касније објављене под насловом Борска бележница а на српски језик превео их је Данило Киш.⁴⁷ У знак сећања на Јевреје страдале у Холокаусту са тих простора, Заједница јеврејских општина је 1953. подигла споменик на јеврејском гробљу у Сомбору, а 1964. године споменик страдалим Јеврејима код Црвенке.

На старом Јеврејском логорском гробљу у Бору су крајем 1964. године ексхумирани посмртни остаци Јевреја логораша, сахрањених недалеко од логора „Берлин“, и пренети у заједничку гробницу на Новом гробљу у Бору. На месту некадашњег логора „Берлин“ 1982. године откривен је споменик посвећен жртвама овог логора, рад Лидије и Мирослава Ковачевића. Тако је на Борском језеру у мају 1984. године откривен и споменик поменутом мађарском песнику Миклошу Раднотију.

У Архиви Јеврејског историјског музеја налазе се и веома значајне фотографије на којима је забележен почетак ископавања и изложени сви пронађени предмети.

ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ

6. Закључак

На простору Југославије током Другог светског рата страдало је више од 60.000 Јевреја, што је више од 80% целокупне јеврејске популације. Највећи број њих је страдао у концентрационим логорима и масовним злочинима. Страдање бачких Јевреја уследило је након немачке окупације Мађарске и убрзане реализације тзв. „коначног решења”. У септембру 1944. године група бивших логораша, бачких и мађарских Јевреја, који су у Борском руднику боравили на принудном раду, натерана је на марш смрти ка Мађарској. У Црвенки је око 700 њих ликвидирано у току само једне ноћи, што овај злочин чини једним од најмасовнијих ратних злочина на простору Војводине у Другом светском рату.

Аутор: Тамара Стојановић, Архив Југославије Београд, одломк из текста „ЗЛОЧИН У ЦРВЕНКИ: СТРЕЉАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1944. ГОДИНЕ“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“