ЗЛОЧИНИ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ

ЗЛОЧИНИ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ

На самом северу Бачке, односно у његовом највећем граду Суботици, до 1941. године постојала су два црквена храма Српске Православне Цркве. Храм Вазнесења Господњег, као најстарији црквени храм у граду, подигнут је 1723. године. О Србима и развијеној суботичкој црквеној заједници сведочи и сачувани податак да је у Суботици постојала српска школа већ 1710. године, свакако поред храма. Од материјалних историјских извора сачуван је надгробни споменик из 1726. године, који је такође најстарији сакрални споменик у граду. Храм је више пута прошириван и продуживан, последњи пут 1900. и 1910. године.

Крајем XVIII века, односно 1786. године, услед погоршања свог друштвеног статуса, део суботичких Срба се иселио из града и населио у новоосновано спахијско село Шандор, односно Александрово. Већ 1815. године александровачки Срби су подигли храм и школу у центру села. Када је Суботичка црква проширена 1909. године, поручен је у Бечу велики иконостас, а стари, мањи, пренет је у Александровачку цркву. Током рестаурације на пренетом старом иконостасу у Александрову конзерватори су испод наслага слојева боја открили изузетно вредно барокно дело чувеног иконописца Јована Поповића из 1766. године.

Оба храма⁶ била су поуздан национални стожер око којеr се окупљало суботичко српство, баш као што су била и бастион српства у тешким временима, посебно у време Српског народног покрета у Револуцији 1848/49. године и Великог рата.⁷ Ипак, највећи изазови за Српску православну Црквену општину (СПЦО) и архивску грађу били су окупација у Другом светском рату, англоамеричко бомбардовање Суботице и време непосредно после Другог светског рата, када је успостављена Војна управа (октобар 1944), и потом, прве две деценије сурове диктатуре комунизма. Од СПЦО одузети су имовина, некретнине и земљишни поседи. Врхунац бестијалности тадашње комунистичке власти је одузимање и девастирање дела православног гробља и Српског војничког гробља у Ђудовој шуми које је претворено у игралиште за хокеј на трави. Свештенике и административно особље СПЦО су више пута узнемиравали полицијски агенти који су их грубо саслушавали. Том приликом, из архиве СПЦО, између осталог, однесене су комплетне матичне књиге рођених, умрлих и венчаних. Поред тога, комунистички полицијски агенти су претурали по архиви и библиотеци и односли по свом нахођењу оно што су сматрали да чини претњу тадашњој власти. Упркос сталним притисцима и великим искушењима која су снашла СПЦО, њене свештенике и српски национални корпус уопште, сачуван је највећи део библиотечког фонда и архивске документације. Отудa о српству у Суботици, северу Бачке и бурним временима сведоче веома вредни црквени списи и књиге које чине црквену архиву и библиотеку. Они недвосмислено упућују на писане трагове које су остављали знаменити свештеници и парохијани. и околини потичу из XVIII века па у непрекидном низу до данашњег дана сведоче о бурним временима кроз које је прошао српски национа северу Бачке. По архивистичкој квалификацији чувања ове архивске грађе она има одредницу трајног чувања јер је историјски извор првог реда.
Процес вредновања регистратурског материјала је започео после реновирања и адаптирања зграде Српске православне Црквене општине почетком трећег миленијума, непосредно после злочиначког бомбардовања СР Југославије од стране НАТО-а.

У Краљевини Југославији Други светски рат је отпочео без најаве, изненадним немачким бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године. И поред херојског отпора југословенских пилота (6. ловачки пук) који су у сусрет агресорима узлетели са земунског аеродрома, надмоћна немачка авијација, са близу 400 авиона, наставила је бомбардовање и следећих дана. Потом су југословенску границу прешле трупе Трећег рајха и у напад позвале своје савезнице, Италију, Бугарску и Мађарску, обећавајући им део југословенских територија.

Како се рат у Југославији већ разбуктао, мађарска Хортијева војска ушла је 11. априла 1941. године на југословенско тло. Није наилазила на брањену границу нити на било какав војни отпор, јер се југословенска војска пре тог чина повукла и кретала према Новом Саду и Дунаву, са планом даљег повлачења према Босни. У насеља око Суботице и у њеној непосредној близини – Келебију, Хоргош, Хајдуково и Палић, мађарска војска је умарширала без оружаног сукоба. Следећег дана (12. априла), рано ујутро, мађарска окупациона војска из три правца ушла је у Суботицу: Мајшанским путем, из правца Келебије – Чарнојевићевом улицом, и са Палића – Палићким путем. Заузеће и окупација Суботице и севера Бачке без сукоба и крвопролића нису задовољили окупациону власт која је требало да спроведе политику „крви и тла” кроз нове сукобе, распиривање мржње и обрачуна са окупираним становништвом, у првом реду са Србима, Јеврејима и антифашистима. Отудa је већ при самом уласку у околна села и град почело убијање недужних становника које су затекли на улицама и у кућама (само на Келебији је убијено двадесет и двоје српских житеља). Да би злочине крвопролића омасовили, приликом славља и параде војске кроз центар града су је дочекали светина и чланови националних мађарских друштава као и бивши градоначелник, који је био осуђени ратни злочинац Јанош Волофи, инсценирали су више пуцњева измишљених четника и отпочели са дивљањем, односно насумичном пљачком и убијањем по граду. У томе им је несебично помагала домицилна светина, комшије недужних српских страдалника. Зла коб је тако сустигла преко две стотине грађана Суботице, углавном Срба и малим делом Буњеваца.¹⁶ Са насумичним убијањем почели су и систематско хапшење и затварање неподобних грађана.¹⁷ Убрзо су основана три логора у Суботици: логор у Соколском дому (назван „Четничка кућа”), логор у касарни на Палићком путу (Прва артиљеријска касарна) и логор код Убошког дома.¹⁸ У њих су, без обзира на старост и пол, депортовани становници добровољачких колонија око Суботице и Суботичани. Приликом уласка у логоре ухапшени су пролазили кроз шибање и друге торутре. На пример, терани су да трче укруг и да певају мађарску химну, а потом да застану испред Хортијеве слике и да се клањају. Из суботичких логора део заточеника је пребачен у логор у Бачку Тополу. Кроз суботички и бачкотополски логор током окупације прошло је више од 5.000 душа које су потом депортоване у логоре на тлу Мађарске: Нађ Кањижу, Бачу и Шарвар.

Током октобарских дана 1944. године, по ослобођењу Бачке, у Суботици је успостављена Војна управа која је организовала хапшење зликоваца и њихових помагача који су током рата и окупације починили злочине. Истовремено је основана Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини. По окончању свога посла Комисија је за годину дана имала прве резултате. С једним делом прикупљеног и сређеног “доказног материјала о масовним злочинима мађарских фашиста за време окупације ових крајева” Комисија је обавестила јавност кроз више књига, од којих је прва Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941–1944, књига 1, Бачка и Барања, објављена у чак два издања.²¹ Истовремено са објављеним књигама, резултати Комисије су умножавани и на шапирографу и потом повезивани, да би као укоричени документ били достављени и установама културе: архивима, музејима, библиотекама.²² О окупацији Бачке и невиним жртвама које су у тим временима страдале од руке окупатора и њихових помагача сведочанства је оставило и више очевидаца у својим мемоарским па и књижевним делима. Међутим, без икакве задршке и сумње, може се тврдити да је још увек остало обиље необјављених сведочанстава и докумената који чекају да угледају светлост дана, те да буду предочени јавности у стручној валоризацији кроз штампана штива: часописе или зборнике. Једно од таквих сведочанстава је документ „Имена невиних српских жртава пострадалих 1941. године недужном смрћу приликом уласка мађарских окупаторских трупа у Суботицу”, пронађен приликом рада на архивистичком сређивању архиве СПЦО у Суботици.²³ Како је његов творац навео у наслову, говори о страдању Срба на почетку напада на Краљевину Југославију у Другом светском рату априла 1941. године. Веђен је на листовима који су били штампани за протокол умрлих православне источне српске цркве, храма Вазнесења Господњег у Суботици, и потом увезани у меку корицу на коју је налепљена винјета са натписом „Имена невиних српских жртава пострадалих 1941. године недужном смрћу приликом уласка мађарских окупаторских трупа у Суботицу”. Димензија је 44,5 х 29 цм, обим 9 страница. Укупно уписаних жртава у априлу 1941. године је 51, односно 51.²⁴ По нацији сви уписани су Срби, православне вере.

Аутор: ЗОРАН ВЕЉАНОВИЋ Музеј Војводине Нови Сад, одломк из текста „ЗЛОЧИНИ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ И
ВАЛОРИЗАЦИЈА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ СПЦО У СУБОТИЦИ“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“