Зоран Павловић: Злочини над цивилним становништвом почетком рата у Бачкој

Зоран Павловић: Злочини над цивилним становништвом почетком рата у Бачкој

Са почетком мађарске окупације у Бачкој априла 1941. долази и до првих цивилних жртава, које су углавном били свештеници Српске Православне Цркве, истакнути чланови српске заједнице у јавном животу, имућнији људи и чланови њихових породица.¹ Према историчару Голубовићу, основни узроци тог масовног злочина над цивилима (првенствено Србима, Јеврејима и Ромима) били су у патолошкој мржњи према Србима као, наводно, главним кривцима за територијално смањење Мађарске после Првог светског рата, која је систематски развијана у Хортијевској држави, наилазећи на плодно тле и међу мађарским становништвом Војводине, као и у нарастајућем антисемитизму у то доба. Разлози ових злочина над цивилним становништвом и њихов циљ у основи су се односили на захтев за насилну промену етничког састава на окупираним територијама, а фашисти су у првом реду желели да ликвидирају српску и јеврејску интелигенцију и тако обезглаве ова два народа.

Један од првих корака у злочинима било је принудно пресељавање и одузимање целокупне имовине заједници од приближно 25.000 колониста – добровољаца српске војске, који су у Бачкој били насељени после Великог рата 1918. године. Један део колониста је био заточен у логоре, међу којима се по злу у страдању истакао Шарвар. Притисак на немађарско становништво вршен је и национализацијом имовине, тортуром која се завршавала осуђујућим пресудама у судским процесима, са идејом да се сваки отпор становништва спречи у самом почетку. Кроз овакву атмосферу која је створена у Бачкој, уз јасну различитост између националиста и присталица Комунистичке партије, свака мисао о могућем и организованом отпору крајем 1941. и почетком 1942. била је сведена само на изузетно инцидентне случајеве.

Уверљива аргументација већине историчара јесте да је погром у великој Рацији почетком 1942. у Бачкој био покушај мађарских власти да прикажу немачким савезницима да су угрожени на окупираној територији и да је то довољно за избегавање војног ангажовања на Источном фронту. Масовна погубљења и злостављање мирног становништва, које су дириговале највише власти окупационих снага у Будимпешти, нису имали никакво ни војничко, ни хуманитарно оправдање.

Тражење једног или неколико кључних разлога који би оправдали оваква понашања заиста је од терцијарне важности, јер су се злочини догодили са неизбрисивим последицама. Српски народ, заједно са припадницима других заједница у јужној Бачкој, био је потпуна жртва за време погрома који је текао континуирано од почетка ратних дешавања па до краја ратних операција 1944, а кулминирао је у Бачкој почетком 1942. године. окончaњу рата, затим 60-их година прошлог века и редом. Данас је јасно како је требало да прође време да би се од првобитних суђења за огрешење о част армије, како су у мађарској војсци 1943. године квалификовали овај ратни злочин, дошло до осуде за ратни злочин против цивилног становништва.

Жртве које су настрадале нису биле оспораване од стране непосредних извршилаца, али су биле правдане неоправданим разлогом непостојећег масовног устанка Срба у Бачкој односно Шајкашкој. Историографија се детаљно бавила овим догађајем, и од почетног хтења да се инсистира на колективној одговорности, дошло се до принципа владавине права и утврђивања индивидуалних кривичних одговорности, пред судовима у тадашњој Југославији и у Народној Републици Мађарској. Морамо да приметимо да су ретки случајеви у међународном кривичном праву да се једна држава после Другог светског рата одлучи да изручи највише војно одговорне за овај злочин над злочинима другој држави – Југославији, где им је суђено за злочине који су почињени. То би у ствари био и почетак стварања хода ка заједничкој будућности два народа који живе и једни поред других и заједно. Појединачних пропуста у утврђивању одговорности извршилаца овог злочина над злочинима је било, као што је то случај у предмету Кепиро, али то не умањује ову оцену да осуда злочина постоји на обе стране. Правне квалификације као и казне изречене за ове ратне злочине не дају жртвама задовољење, али су основа како би се могло ићи даље.

Подаци о броју жртава се крећу од 3.000 до 10.000 људи током зимских месеци 1942. године у Бачкој, што зависи од извора. Тако мађарски историчар Јанош Бузаши наводи да је тада настрадало 3.340 цивила, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора објавила је број од 3.239 убијених, Војноисторијски институт Југославије говори о 6.000 до 7.000 жртава страдалих до 27. јануара 1942. године, а у дневном листу Слободна Војводина наводи се бројка од 10.000 страдалих.

Аутор: Зоран Павловић, Универзитет Привредна академија Нови Сад, Правни факултет

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“