Жртве су морале и на позив самог легитимационог одбора дати све што су код себе имале

Жртве су морале и на позив самог легитимационог одбора дати све што су код себе имале

Да би се изишло у сусрет главном руководиоцу рације, одлучено је још у току вечери 22 јануара 1942 године да се инсценира борба између војске и жандармерије с једне стране те „бунтовника” с друге стране. Припремљена је права борба пред банском палатом. Праштале су бомбе и пуцале пушке. Набављене су српске пушке и бомбе, да би се са основом могла одговорност за ову вештачку борбу пребацити на Србе у Новом Саду. Главни организатори ове вештачке борбе били су: Литомерицки Оскар, генералштабни потпуковник, начелник штаба V сегединске армије; Фоти Ференц, жандармеријски мајор доцније потпуковник; Хоркаи Јожеф, жандармеријски потпуковник; Д-р Зелди Мартон, жандармеријски капетан; Дукса Алајош, капетан, командир чете у бициклистичком батаљону у Новом Саду.

Идућег дана је жандармеријски капетан Д-р Зелди Мартон поучио жандарме: Кењереш Јожеф-а, Хевери Лајоша и Балаж Лајош-а да прошире међу остале жандарме и војнике вест да су они у току прошле ноћи суделовали у оружаној борби са бунтовницима, и да су у истој били и рањени. Капетан Д-р Зелди је увио завојем главу и лице жандармима Кењерешу, Хеверију и Балажу, а жандарму Кењерешу завио и руку. Није се пак задржало само на овоме. Било је безусловно потребно да се из инсцениране борбе из које су неки жандарми изашли и „рањени”, извуче пуна корист. Било на који начин требало је да се код жандарма створи и развије воља за одмаздом путем убијања. Овај ефекат се постигао одржањем рапорта изјутра 23 јануара 1942 године на којем су именовани жандарми пред читавим осталим жандармеријским људством приказивани као рањеници из „тешке борбе”, која се наводно претходне ноћи одиграла.

Све ово уродило је успехом. Освануо је 23 јануар 1942 године хладан као никада дотада. Хладноћа је била око 30° Целзијевих испод нуле а поред тога је још дувао и ветар. Војска и жандармерија је тога дана по разним деловима града извршила масовна убијања на најзверскији начин.
Ето, тако је дошло до масовног убијања за време рације и то на дан 23 јануара 1942 године.
Масовног пљачкања је било за читаво време рације приликом претреса станова, приликом легитимисања у Народном дому и приликом масовног убијања било на којем месту.
Све покретне ствари (одећа сваке врсте, обућа сваке врсте, вредносне ствари од племенитих ковина украшених с драгим камењем, готов новац), које су одузимане изван Народног дома, имале су бити предаване легитимационом одбору а на руке жандармеријског потпуковника Хоркаи Јожеф-а, који је био главни функционер у поменутом одбору. То су имале донети патроле за истраживање. Разумљиво је само по себи, да многе ствари нису биле предате већ су задржане код појединаца.
Све ствари су се гомилале на једном посебном столу. Нико о њима није саставио никакав списак, тако да се није знало ко их је донео, нити коме су у власништво припадале. Радило се овако зато, да би се лако све те ствари могле покрасти и поделити, не полажући о томе никоме рачуна.

Жртве су морале и на позив самог легитимационог одбора дати све што су код себе имале.
Легитимациони одбор је додуше водио неки списак, али у њега није уношено све оно, што је било доношено.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини