Звонимир Голубовић: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА

Звонимир Голубовић: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА

У јеку када су зверства у Шајкашкој увелико текла, појавила се 7. јануара 1942. Божићна посланица Иринеја, српског православног епископа Бачке, који, очигледно, није ни слутио шта се дешава са његовим верницима. Ево делова из посланице:

»На данашњи дан требало би да Вам опет говорим о анђелима који на небу славе Бога, и о миру на земљи и доброј вољи међу људима. Али уместо анђела и њихове песме преко целога неба, с једног краја света на други, брује тешки бомбардери са смртоносним бомбама. Нигде на земљи нема ни мира ни добре воље међу људима…

У општем пожару, који је захватио свет, у времену страдања на свима странама, пострадала су и многа чеда ове Богом чуване епархије, а многа и занавек оставише овај век. Велик је то бол…

Бурна времена у којима живимо, донела су велику и судбоносну промену у животу српске православне епархије бачке и њенога благочастивога народа српскога. Наша епархија доспела је у нову државну заједницу, она је данас под врховном државном влашћу мађарском, област на коју се простире саставни је део Краљевине Угарске. У новим приликама сви се питамо шта нам носе дани који долазе.

Гледајући с висине владичанскога престола, на који је милост Божја поставила моју смиреност, и испитујући прилике у ближој и даљој прошлости и садашњости, налазим подстрека за наду да ће наша света српска православна црква и њена верна чеда моћи и од сада у миру живети, и духовно и материјално развијати се; да ће наша вера, просвета, језик, привреда, обичаји и народне особине бити поштоване и цењене, да ћемо као и сви други грађани уз исте дужности уживати и иста права. У тој нади утврђује нас чињеница да смо све до пре двадесетак и нешто више година били већ у саставу Краљевине Угарске, и то не кратко време, и не само два и по века, колико је протекло од сеобе под Патријархом Арсенијем трећим, него много дуже, бар четири стотине година, као што показују имена мојих блажене успомене претходника на архијерејском престолу из тако далеких времена. Кроз те столетне године наше су светиње поштоване…

На добру наду у новим приликама нарочито нас побуђује пријатељски однос према нама са највишег места у овој земљи. Његова Преузвишеност Намесник Краљевине Угарске Нађбањски Витез Никола Хорти засведочио је своје пријатељско расположење према српском народу јавно, и то не пре краткога времена, него пре више година у дане када то није било лако учинити. У дубоком поштовању и покорности дугујемо захвалности његовој узвишеној личности, и високо ценимо пријатељство племенитога срца његова, које је мелем у свим тешким данима.

Но осим свега онога што буди у нама добру наду за дане који долазе, имамо још један ослонац. То је наша вера у свемогућега и милостивога Бога. Ми верујемо да ће Бог мира у овим немирним данима зајамчити мир нама који смо вековима живели у миру са свима грађанима ове земље. Ми верујемо да ће Бог правде зајамчити правду нашој светој православној Цркви у овом крају, која ником није учинила неправду. Ми верујемо да ће Бог љубави, видети љубав у нашим срцима, да кроз ту љубав сви спознају да су људи синови једног Оца небескога, да смо сви браћа, да брат не гони брата.

… Чините добро, много још треба. Сва човечја дела су пролазна. Само добра дела вечно остају. Она остају и на овом и на оном свету.«

У страшној се несразмери неке оцене, претпоставке и сл. о положају и перспективи Срба у Бачкој, о односу окупаторских власти и њиховог првог човека према Србима, које се износе у посланици и онога кроз шта су Срби већ прошли и шта су управо доживљавали у Шајкашкој. Свега славопоја Миклошу Хортију у посланици Иринеј је овако објавио на Божић после рата.

». . . Када су Мађари улазили на нашу територију, протурили су лажи да су Срби пуцали на војску. Та им је лаж била потребна да убијају Србе. На тој лажи било је све основано. А када су Мађари могли употребити лаж да убијају наше људе, морали смо се и ми послужити истим средствима за нашу одбрану. То сам и ја чинио. Када су Мађари говорили да немају ништа против Срба, него само против комуниста, ја сам им доказивао да међу Србима не само нема комуниста, него их и не може бити, јер нема за то услова. . . Међутим ја сам врло добро знао да у Бачкој има доста комуниста, али сам то морао порицати не само због комуниста, него и због осталих Срба, који су просто проглашавани за комунисте да би могли бити гоњени, као што су у прошлом рату били проглашавани за »комитаџије« и за чланове »Народне одбране«, па су због тога били гоњени.

У посланици сам покушао да оно средство које су Мађари употребљавали на наше гоњење, употребим на нашу одбрану. Могао сам рачунати на пр. да ће регент после комплимената бити колико-толико обавезан да моје молбе за помиловање на смрт осуђених повољно реши. . . Израз ’пријатељски однос према нама са највишег места у земљи’ ни у ком случају, с обзиром на догађаје који су се одиграли од првих дана окупације па до тога момента, не одговара стварности. Ја знам да је то значило хвалење окупатора, да када се тако говори испуштају се из вида сва недела почињена и диригована са ’највишег места’. Али ипак, ја сам сматрао да ћу том политиком комплимената и претворности нешто постићи за побољшање нашег положаја…

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“