Звонимир Голубовић: Почетак окупације Бачке II

Звонимир Голубовић: Почетак окупације Бачке II

Убиства, пљачка и други облици терора приликом уласка мађарских окупаторских трупа могу се означити и као најгрубљи вид денационализације — као геноцид, јер су им жртве биле из редова српског народа на рачун којег се желело обезбедити национална превласт. Завршетак те бруталне пацификације од стране оперативних окупаторских јединица означио је крај »нукне« војне управе, када су власт у својим рукама држали подручни војни команданти. Као што смо рекли, непосредном акцијом оперативних јединица агресора отворен је и започет процес геноцида, а затим и грубе денационализације у Бачкој. Још у току пацификације власт је преузела специјално формирана »редовна« војна управа, која ће наставити са денационализацијом југословенских територија, да би тај процес, у наредном периоду, прерастао у мађаризацију.

У оквиру војне управе успостављене су градске и среске војне команде као првостепени органи војне власти. Команда војноуправне групе Јужне армије која је имала сву власт у својим рукама у окупираној Бачкој била је другостепени, а Управа позадине при мађарском генералштабу трећестепени орган војноуправне власти. У исто време, у Бачкој су организоване и друге окупаторске службе: жандармерија, полиција, судство.

Циљ денационализације окупираних територија био је да створи основне услове за њихово поновно укључивање у оквире »Велике Мађарске«. Планом денационализације је било предвиђено протеривање готово свог становништва српског порекла из Бачке, а на њихово место досељавање становништва мађарске националности, наравно уз конфискацију имовине протераног становништва.
У првом делу протеривања били су захваћени сви они Срби, Босанци, Црногорци, Јевреји и Роми, који су се на ову територију доселили после 31. октобра 1918, чију су огромну већину чинили бивши добровољци и колонисти. Тако је већ првих дана окупације, без обзира на пол и доба старости, злостављана на различите начине, већина српских колониста, као и других поменутих, била протерана преко Саве и Дунава у Хрватску и Србију. На пут изгнанства смели су да крену само са онолико ствари колико је ко могао понети са собом.

Међутим, пошто између мађарских и немачких власти није постигнут споразум о протеривању, ова акција је обустављена бар у њеном масовном виду. Судбина непротераних колониста и оптаната, као и Срба и Јевреја досељених после 31. октобра 1918, решена је наредбом од 21. априла и 13. маја. На основу њих, сва ухапшена лица депортована су у 13 логора формираних у Бачкој и Барањи, чији је капацитет био 20.000 затвореника. Међутим, многи у току или, већина ових затвореника упућена је у логоре у Мађарској — највећи и најпознатији био је логор у Шарвару.

Чак и у тренуцима када се јавио проблем шта са преосталим добровољцима и колонистима, мађарска влада није одустајала од идеје да се у Србију протера и преосталих 150.000 Срба, и у неколико махова је обнављала то питање у преговорима са немачким властима.

Према различитим изворима, број присилно протераних креће се до цифре од 56.000 лица. На њихово место, у њихове домове и на њихову земљу, окупатор је из Буковине, Босне, Србије и других крајева доселио, према непотпуним подацима, више од 20.000 лица. Према подацима који су прихваћени као могуће тачни, у Бачкој је априла 1941, поред других народа живело 310.000 Мађара и 225.000 Срба. На основу пописа који је окупатор извршио крајем 1941, за који су неки историчари рекли да је тенденциозан те није за јавну употребу, испада да је у Бачкој било 358.550 Мађара и 150.834 Србина. Упоређујући изнете податке, излази да се у току неколико месеци окупације број Мађара повећао за 48.550, док се број Срба (падом у ратно заробљеништво, убијањем приликом уласка, протеривањем и одвођењем у логоре) умањио за 75.166.⁶

Упоредо са процесом денационализације, текао је и процес мађаризације. Она је спровођена свим средствима: пропагандом, заменом имена места, назива улица и тргова, затим деловањем друштвено-политичких организација, давањем предности мађарском елементу у економском, друштвеном и културном животу итд.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“