Звонимир Голубовић: Почетак окупације Бачке III

Звонимир Голубовић: Почетак окупације Бачке III

Иако је према свим народима, осим Мађара и Немаца, окупатор у својим документима исказивао разне облике дискриминације, ипак су у том третману посебно место заузимали Срби и Јевреји. Срби су такође фронтално били изложени различитим облицима терора. Јевреји су одмах након уласка окупатора у појединим местима били мобилисани на присилан рад, а готово у свим већим местима били су обавезни да војним властима уплате знатне суме новца као доказ њихове лојалности новој власти. Готово свака од наредби, која третира и однос према народима различите националности, сврстава и Јевреје у оне које треба ставити под политичку присмотру. Ухапсити, интернирати и слично. Јевреји су били одстрањени из јавних служби, а на факултетима и средњим школама се уводи за њих numerus clausus. Забрањен је брак између Јевреја и припадника других народности. Нема их као чланова ни у једној организацији, друштву или сл. Они су такође били изложени сталним нападима фашистичке пропаганде, тј. непрекидном психолошком притиску и претњама. Но, морамо истаћи, за разлику од других делова Југославије, окупираних од стране других агресора, животи Јевреја у Бачкој, не рачунајући поједине случајеве и учеснике у НОП-у, све до јануара 1942. године нису били директно угрожени.

Листови на српском („Дан“), словачком („Народна једнота“, „Наш живот“), русинском („Руска зарја“, „Руски новинк“) језику су забрањени. Од 42 листа на мађарском језику даље излагање је обустављено код 16 листова, док су сви немачки листови (47) наставили са излажењем.⁷

Од свих до тада постојећих политичких странака и групација даљи рад је дозвољен само Културбунду, док, пружајући све услове за омасовљење и рад Културног савеза Мађара Јужног краја, мађарски фашистички окупатор ствара широку политичку платформу за своје мађаризаторске циљеве. Рад Матице српске је суспендован док су имања српске Епархије Бачке и српских манастира стављена под секвестар.

Политика националне неравноправности присутна је и у школском систему окупатора. Срби у целој Бачкој имају једну мешовиту гимназију у Новом Саду (Српска гимназија). Словаци Бачке добијају једну грађанску школу у Бачком Петровцу, док Хрвати и Русини нису добили ни једну средњу школу. Национална историја у Српској гимназији је избачена из наставног програма, док су матуранти морали полагати испит из мађарског језика и мађарске националне историје.

Није било ни једног значајнијег предузећа, чији је власник био Србин или Јеврејин, које није било проглашено значајним за вођење рата и у којем нису били постављени повереници (комесари) војних власти. По народности ти комесари су били, без изузетка, Мађари или Немци. Постављањем комесара многи власници су били лишени својих предузећа и друге имовине.⁹

Велики број радника словенске народности остао је после окупације без посла и могућности зараде. Бројним законским прописима Срби чиновници су се нашли на улици, са изузетком мањег броја појединаца, који су уз обавезу полагања заклетве верности новој власти могли остати на неким нижим положајима. Срби, у својству судија и судских чиновника су нестали. У погледу јавних служби само је незнатно боља ситуација била за Хрвате, Словаке и Русине, али се и од њих, приликом строге политичке селекције тражила апсолутна лојалност и покорност према носиоцима нове власти.

Бројним насилним мерама окупатора, од којих смо неке регистровали, у лето 1941. године прикључила се присилна мобилизација свих млађих одређених годишта. »Југословенски грађани, констатовала је Анкетна комисија, су регрутовани, приморани да окупатору положе заклетву верности, обучени у војничке униформе мађарске војске, а по свршеној обуци распоређени у борбене формације и употребљавани за ратне операције на страни непријатеља против савезника«.

Иако је рад политичких и друштвених организација био ограничен у време војне управе, њихов утицај се не може и не сме потценити, поготово када је реч о вршењу масовне пропаганде, будући да су им у ту сврху стајала на располагању знатна материјална средства. Не треба посебно наглашавати да је та пропаганда најчешће била уперена против лево оријентисаних снага, а у корист фашистичке идеологије.

Становништво Бачке су погодиле и „привредне мере“ које су редовни пратиоци ратног стања. Више животних намирница (пасуљ, уље, брашно, со, кафа, грашак, сочиво) могли су се добити у строго одређеним количинама. Петролеј, шећер, обућа са ђоном од коже следовали су се само на донаке. Преко пазарних књижица куповао се сапун, конзерве, пиринач, текстил и огрев. Поред тога што је ограничено клање свиња, заведени су и безмесни дани, док су цене важнијим пољопривредним производима биле максимиране. Створена су и привилегована предузећа са монополистичким положајем на тржишту.

У начелу, војна управа представља грађанску администрацију која, радећи према војним директивама, врши прелаз из управног система једне стране државе на сопствени систем грађанске администрације. Међутим, третирајући од првог дана заузимање југословенских територија не као окупацију, већ као „ослобођење“, Мађарска се у окупираним областима понаша као суверен. Уместо да се у привремено заузетим југословенским крајевима поставља као освајач, који је према међународном праву био дужан да успостави такав систем војне окупације који не значи и промену суверенитета, Хортијева Мађарска једноставно врши територијално прикључење југословенских крајева својој државној територији. Отуда претежан број њених аката представља злочин злоупотребе међународног права.

Крајем августа — почетком септембра 1941. године укинута је војна управа, а на место ње формирана цивилна. Њеним увођењем створене су жупаније. Највећи део Бачке припало је Бачко-бодрошкој жупанији са седиштем у Сомбору. Суботици, Новом Саду и Сомбору повраћен је статус слободних краљевских градова на челу са жупанима и градоначелницима. Кањижа и Сента добили су статус жупанијских градова. Жупаније су се делиле на административне срезове, а ови на самоуправне општине. Другим речима, ове територије су рестауриране као знак континуитета некадашње Велике Мађарске. Врхунац низа самовласних и једностраних поступака мађарског окупатора, као најизразитији пример кршења норми међународног права, била је једнострана одлука, донета на седници мађарског парламента 16. децембра 1941, којом је насилно присвојено суверено право над окупираним југословенским крајевима.

На тој седници једногласно је усвојен »Закон о поновном прикључењу освојених јужних територија мађарској круни и уједињењу са осталим земљама Мађарске«.¹³

Након увођења цивилне управе, из Бачке се повлаче јединице које су априла 1941. ушле у ратном походу, а на место њих долазе оне којима су овде одређени и стални мирнодопски гарнизони. По неким проценама, у Бачкој се крајем 1941. налазило око 12–13.000 војника и официра. Седиште ових војних снага налазило се у Сегедину.¹⁴

Борбу против снага народноослободилачког покрета преузима 5. (сегедински) жандармеријски округ, који у Новом Саду формира свој Исследнички одсек (злогласну »Армију«). За сузбијање саботажних акција и непријатељско шпијунирање били су ангажовани и градоначелници и срески начелници.

Полицијска капетанија и лучка капетанија у Новом Саду, као и полицијске капетаније из неких других места Бачке, биле су подређене главном полицијском капетану у Будимпешти.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“