Звонимир Голубовић: Почетак окупације Бачке – политичка позадина

Звонимир Голубовић: Почетак окупације Бачке – политичка позадина

Предговор

Звонимир Голубовић је већ данас један од врло ретких познавалаца свих сложених, запретених, а понекад и необјашњивих, садржаја историје другог светског рата на тлу непрегледне бачке равнице. Изучавајући многобројне фрагменте ове историје, он је од њих слагао тамни мозаик бачке стварности од 1941. до 1945. године. Анализирајући ту стварност — од априлског рата и мађарске окупације 1941., преко система хортијевске власти и мена њене политике до комунистичке илегале, херојског, мада понајвише узалудног, оружаног отпора комуниста и родољуба, те коначно, ипак, приспеле слободе у јесен 1944 — Голубовић се на сваком кораку сусретао са страшним феноменима масовног насиља, злочина, прогона и бестијалних репресалија које су доносили фашизам, рат и неутажене окупаторске амбиције. Срби, Јевреји, комунисти, антифашисти, родољуби и други слободољупци били су убијани на најразличитијим местима, живи закопавани, засејавали њиве, сејали друмове, реке и стратишта, касарнска дворишта и подруме, својим телима и својим пресељеним уздасима. У низу тих окрутности акција ликвидације у сремској Бачкој, бачким селима и градовима изведена ледених дана јануара 1942. над припадницима комунистичке илегале и шајкаших села, Новог Сада и Старог Бечеја, припада посебно место.

О крвавој, трагичној и по колективно-психолошким последицама још увек непреболеној »рацији« до сада се и у историографији и у публицистици немало писало. Постоји значајан број чланака о њој, краћих описа и тумачења у оквиру рада посвећених другим темама — углавном ширим или ужим прегледима НОР-а и револуције 1941—45. Јанош Бузаши је још 1963. у Мађарској објавио књигу о рацији, сам Звонимир Голубовић је у посебним радовима или монографијама и хроникама писао о шајкашким и новосадским »хладним данима«, који су инспирисали и уметнике и публицисте да њиховим невиним и мученичким жртвама посвете разноврсна дела. Да и поред тога ова тема није исцрпљена и да о њој није била дата коначна и већ довољно целовита слика показује и књига Голубовића која је пред нама.

Одвек сложен и потресан, овај апокалиптични феномен масовне насилне смрти, и дан данас, пуних педесет година после његовог одигравања, живо је присутан у свести генерација; одвек монструозан овај злочин високог степена ирационалности и несхватљиве нељудскости, тражио је још поузданијих података, новог осветљавања, поновног сведочења и потпунијих описа и тумачења. Све то је покушао и највећим делом остварио његов аутор монографијом Рација у Јужној Бачкој. На основу дотадашње литературе, али и основе нову бројних изјава очевидаца и жртава, као и југословенске архивске грађе војне, полицијске и политичке, црквене и административне провенијенције, као и на основу већ веома обимних публикованих извора, односно оновремене штампе, Голубовић је начинио свестрану анализу околности, тока и резултата грандиозне терористичке акције мађарског окупатора и његових помагача из редова домаћег становништва на окупираној и анектираној територији Јужне Бачке у јануару 1942. године. Овом анализом обухваћени су сви најбитнији војно-политички, међународни, правни, економски и други аспекти слојевите историјске појаве каква је била рација. Та анализа препуна је описа грозота почињених над недужним цивилимa (српским и јеврејским) становништвом Бачке, али и трагања за претпоставкама, предусловима, узроцима, поводима и ефектима ове акције. У њој су донете и неке нове појединости, поткрепљене до сада некоришћеном документацијом. Такве су важне појединости о држању врха православне цркве у Бачкој пред и у току јануарских покоља. Голубовић се у значајној мери бави Хортијеве владе Мађарске о овим догађајима, али и посебно њих. Потпуније су осветљене неке значајне појаве данас толико актуелне у современој југословенској примени праксе: лаж и дезинформација као политичко-пропагандна »маркетиншка«–припрема злочина итд.

Остаје ли ишта будућим писцима о рацији да дорекну и објасне? По моме мишљењу остају још две ствари. Првој ће моћи да се приближе пре уметници (писци), психолози или филозофи, него историчари. Реч је о мотиву и покретачу овог огромног зла, о оном несхватљивом злобудном и садистичком инстинкту у човеку који га подстиче и води у његовим нељудским, дијаболичним поступцима не само према непознатим и гарантовано невиним људима, већ и према дојучерашњим познаницима, суседима, па и ближњима. Тај феномен дизања пушке, ножа, секире, маља или било којег другог убилачког средства на комшију и суграђанина остаје широки, готово универзални и скоро потпуно неразјашњени феномен ратовања ХХ века на нашим просторима од Шајкашке до Херцеговине и од Крајине до Македоније и Космета. Друго питање је свакодневни живот и социјална, политичка и духовна атмосфера у којима је Бачка живела од враћања у окриље Мађарске, преко ледених јануарских дана, до постратнијске језе и лебдења између самртничког страха, осветничког беса и нагуташе наде у ослобођење и спокојство. У истраживању ове појаве Голубовић је направио прву бразду, али ће то још морати испитивати да би се до краја разумео и ослободилачки рат и дани и месеци превирања и преврата у ослобођеној Бачкој 1944—45.

За даља истраживања ових и многих других питања из историје другог светског рата на специфичном тлу Војводине, Голубовићева књига биће једно од фундаменталних штива изузетне актуелности.

Нови Сад, августа 1991. године
Чедомир Попов

ОКУПАЦИЈА

Иако је, 12. децембра 1940., потписала Уговор о сталном миру и вечитом пријатељству са Краљевином Југославијом, истина и по савету Адолфа Хитлера не би ли и на тај начин Југославију приближило силама Осовине, Хортијева Мађарска¹ се није одрекла претензија на северне делове југословенске територије. Отуда спремност мађарске владе да и Мађарска учествује у нападу на Југославију чим је после догађаја од 27. марта 1941. постало јасно да је напад нацистичке Немачке на Југославију неизбежан.

Та спремност се испољила и до тада готово незабележеном ирредентистичком пропагандом и нападима на „српску владу“. Пружајући лажну слику о стању код својих јужних суседа, у центру писања штампе и говора преко радија били су наводни сурови прогони Мађара у Југославији. Циљ је био јасан: створити такву политичко-психолошку атмосферу која би, не само олакшала и оправдала, него и захтевала војну интервенцију на Југославију. Да би се страсти још више разбуквале, у нападе на Југославију биле су укључене фигуре са немачке и усташке као симболи најниже страсти и језивог терора.

Била је то кулминација вишегодишње планске и систематске индоктринације мађарског народа спровођене свим могућим средствима. Наиме, све економске и политичке тешкоће, невољу и беду које су снашле огромну већину становништва Мађарске након првог светског рата, мађарски властодршци су објашњавали и правдали неправедним мировним уговорима којима је територија Мађарске смањена за две трећине, а број становника умањен за 12 милиона. Наравно, при томе не спомињу да је на тој »одузетој« територији и у оквиру поменуте бројке живело око 10 милиона немађарског становништва. Контрареволуционарни режим у Мађарској говорио је народу да се просперитет земље може остварити једино враћањем »одузетих територија«. Почиње борба за ревизију мировних уговора; на све могуће начине шири се и развија идеја иредентизма, а народне масе, посебно омладина, васпитавају се у духу реваншизма и мржње према народима из суседних земаља, који се, уз то, приказују културно и политички инфериорним у односу на Мађаре, као народи без историје и традиције. То се нарочито односило на Србе.

Такође, једна од метода да се у други план ставе социјални и други проблеми у Мађарској било је развијање антисемитизма које се, не рачунајући вековну »кривицу« Јевреја као наводних Христових убица, утолико лакше спроводило и то у свим друштвеним слојевима Мађарске, јер су добар број, од близу милион, Јевреја у Мађарској у индустрији, трговини, банкарству и другим сферама јавног живота, имали водећу улогу.

Да би се неки каснији догађаји у Бачкој боље схватили, чини нам се да је овде право место да се каже нека реч о четништву како је оно схваћено, а нарочито приказивано у Хортијевој Мађарској током од 1918. до 1941. године. Северни сусед Југославије никако се није мирио са њеним постојањем, а многа зла у својој земљи, као што смо рекли, правдао је њеним формирањем и постојањем. Међу главним кривцима, према тумачењу Хортијеве клике, налазио се српски народ. Та клика чак и период постојања Југославије између два светска рата крсти временом српске владавине. Према њиховој логици, индиректан кривац за бројне социјалне, политичке и друге проблеме у сопственој земљи био је српски народ, као једна његова инкарнација, у најгорем издању, четници.

Неравноправан положај мађарског становништва у Војводини стварао је плодно тле за ширење иредентистичких и ревизионистичких идеја из Мађарске и са стране домаће мађарске буржоазије и дела интелигенције, као и за шовинистичко расположење према другим народима, посебно српском. Укључивање делова Југославије у састав Мађарске, према пропаганди ширеној из те земље, не само што би, наводно, довело до »националног ослобођења« југословенских Мађара, већ би их ослободило и тешког социјалног положаја.

Дакле, после обарања Тројног пакта у Југославији крајем марта 1941., ни у војним и политичким круговима Хортијеве Мађарске дилеме око напада на Југославију није било. Једини услов који је требало испунити било је тражење формалног разлога који би оправдао такав корак. Догађаји који су уследили после уласка немачких трупа у Југославију уклонили су и ту препреку. Формирање тзв. Независне државе Хрватске, 10. IV 1941., протумачено је као престанак постојања Југославије, што је обезвредило важност Уговора о пријатељству, те је влада Мађарске, на седници од 10. априла 1941. године одобрила заповест регента Миклоша Хортија (Horthy Miklós) о ратним операцијама у »јужним крајевима«. На истој седници мађарска влада је усвојила и »Прокламацију мађарском народу«. Том прокламацијом се шеф државе обратио мађарском народу и обавестио га да је био присиљен да изда заповест о враћању крајева отргнутих од матичне земље 1918. године, како би и на тај начин заштитио мађарски народ који тамо живи. Прокламација се завршавала речима:
»Акција моје војске није управљена против српског народа, према коме немамо приговора и са којим у будућње желимо у миру да живимо«.

Два дана касније, мађарске фашистичке трупе су прешле мађарско-југословенску границу и за непуна четири дана, без борбе, заузеле Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. У окупацији ових територија учествовало је око 80.000 мађарских војника и официра.³

Како је мирно запоседање ових територија било у супротности са прокламованом мотивацијом окупације и далекосежним циљевима, то је Хортијева војска инсценирала пушкарање и уличне борбе са наводним четницима, што јој је послужило као оправдање за крваве одмазде. У око 50 места Бачке и Барање мађарско домобранство, уз помоћ дела домаћих Мађара, приликом уласка поубијало је, према сопственом признању, 2.300, док Анкетна комисија наводи цифру од 3.500 лица, претежно Срба. Укупно број лица малтретираних на различите начине тих априлских дана премаша 6.000 особа. Већ у првим данима окупације јавила се пљачка у најдрастичнијем облику. Вредност овим приликом опљачканих добара процењена је на 539.251.271 предратни динар.

Изгледи на пљачку, долазак до туђих материјалних добара, били су цена коју је известан број Мађара у Бачкој прихватио као противуслугу за учествовање у страховладама над српским и другим живљем.

Националистичке и фашистичке организације (Културбунд, Културни савез Мађара у Југославији, Католички круг и др.) у великој мери су олакшале улазак окупаторових трупа, припремивши им терен после повлачења југословенске војске. Чланови ових организација преузимали су власт у селима и градовима, организовали месне (народне) страже, вршили полицијску службу, обезбеђивали аеродроме и јавне зграде, сачекивали и разоружавали групе војника у повлачењу, нападали војничке коморе и пљачкали их да би задржали део плена, а други касније предали окупатору. Ако би се активност ових организација донекле могла правдати потребама одржавања реда у време безвлашћа, њихово ангажовање непосредно по уласку фашистичких трупа, а и касније, не може се другачије оценити него као злочин.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“