Звонимир Голубовић: Припреме за РАЦИЈУ IV

Звонимир Голубовић: Припреме за РАЦИЈУ IV

Другог јануара 1942. године капетанија мађарске краљевске полиције у Новом Саду послала је циркулар бр. 187/1941. поджупану Бачбодрошке жупаније, Мађарској кр. контрашпијунажи у Новом Саду, испостави мађарског кр. жандармеријског истражног одељења у Суботици и великом жупану града Новог Сада.

Циркулар, под насловом »Поверљиви извештаји у вези са српским православним божићним празницима«, састављен је на основу једног поверљивог шпијунског извештаја од 8 до 10. децембра 1941. године, у коме је регистрована наводна изјава једног сељака из Марадика у Срему, дата у Новом Саду: »Чекајте Мађари и Немци, до српског Божића потећи ће ваша крв«. Неколико дана доцније поверљиви доушник чуо је сличан разговор двојице људи, од којих је један био, наводно, јеврејског изгледа. Пошто упозорава на скор датум православног Божића и обичаје Срба да, за време тог празника, прибегну пуцању и лумповању, циркулар скреће пажњу на могућност постојања везе између сељака из Марадика и поменуте двојице, и то у смислу постојања неке организације. Из Бачко-бодрошке жупаније циркулар је упућен среским начелницима, а ови су га даље проследили општинама.⁵⁵

Причу о масовном устанку у Бачкој, којим је требало да букне на српски Божић, дакле 7. јануара 1942, на свој начин потврђује и већ навођена два окупаторска документа.

Први је настао 25. фебруара и сачињен је на основу изјава чланова мађарске владе. Иако се тада већ увелико знао датум сукоба између окупаторских снага и бораца Шајкашког партизанског одреда — 4. јануар, они износе да је једна група устаника из Баната прешла у Бачку 7. јануара итд. Дакле, они се, уз измишљени податак о преласку устаника из околине Великог Бечкерека у простор северно од Титела у Бачку, користе предвиђеним датумом наводног устанка, а не датумом стварног сукоба.

Велики жупан Новог Сада је нешто еластичнији, па окупљеним Србима Новог Сада, 17. јануара 1942, напомиње да је очекивана побуна букнула три дана раније (4. I) од планираног датума (7. I) захваљујући појачаној контроли власти.

Наравно, при свему, не треба посебно наглашавати да и једни и други свесно игноришу чињеницу да се 4. јануара није ради-ло о дизању побуне, још мање устанка широких размера, већ о неизбежном сукобу који су оружјем наметнули припадницима Шајкашког партизанског одреда.

О томе да ли су о припремама за извођење рације знале немачке власти, немамо сигурних извора. Остаје претпоставка да су им такву могућност представници Хортијеве Мађарске били обавезни макар индиректно да најаве ако не и да је поближе образложе. Можда у том смислу говоре и извештаји из извештаја београдског главног конзула Мађарске Боле, од 8. јануара 1942, у коме се, поред другог, наводи:

»Др Палашек Валтер секретар амбасаде, који је службу вршио на овдашњој немачкој амбасади, дана 4. јануара у разговору упитао је Папа Алмашија секретара, да ли имамо можда узнемиравајуће вести из Бачке. На питање Папа, зашто он то мисли, Палашек је одговорио, да из разлога, што ће се по његовом знању комунистички покрет Србије (мисли на Банат, пр. ЗГ) у најкраћем времену проширити и на Бачку…

Извештавајући своје претпостављене о овом разговору, главни конзул из Београда констатује:

». . . да су на овдашњој немачкој амбасади већ 24 сата, а можда и више дана раније били спремни на догађаје у Бачкој«.

Како било, тек тешко ухватљивим путевима, у народу су се све брже шириле узнемирујуће вести. »Тако је Евица Гавриловић из Чуруга, враћајући се 3. јануара 1942. из посете породици Ђуре Паунића, саопштила својим укућанима како је код ових била једна Мађарица и рекла: »Ако ко од Срба о Божићу запали свећу, она ће му поклонити печено прасе«. Више није било сумњи, ситуација је постајала све озбиљнија. вест о »крвавом Божићу«, спустила се у најшире слојеве како мађарског тако и српског дела становништва јужне Бачке. Једни су страховали за своје животе, док су други не само очекивали са нескривеном радошћу и осећањем — сасвим одређено најављени обрачун — већ су га заведени и охрабрени од стране окупаторских власти свесно подстицали.«

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“