Страдање салашара за време Рације

Страдање салашара за време Рације

Рација у Жабљу је почела 4. јануара 1942. увече и масовно је трајала пет наредних дана. Ово село, иначе седиште жабаљског среза, као што смо рекли, било је и центар за руковођење рацијом у осталим местима Шајкашке.

Паралелно са хапшењима у селу, слична драма се одвијала и на салашима у околини Жабља и шире. Неке салашаре су доводили у село, неке одводили на Тису или канале и тамо убијали, неке лишавали живота на самом салашу. Забележени су и случајеви да су ухапшене из села доводили на неки од салаша где су их, након зверског мучења, убијали и тамо закопавали. Такву судбину је доживео и већ помињани др Десанчић Јанков. Када је његова супруга добила одобрење за ексхумацију леша свога мужа могла је утврдити да му је лице било »потпуно контузовано од тупих оруђа, да су му предњи зуби повађени, да је нос сасвим спљоштен, да је десно ухо било одсечено, и да су му на десној руци све четири прста, а на левој страни око трећег ребра спреда био је прободен оштрим оруђем у ширини 4–5 сантиметара. На врху главе имао је рану од ударца тупог оруђа величине око пет сантиметара. Та је рана била јако неправилна. Чакшира др Јанкова биле су раскопчане, каже жена, и био је крвав на том месту. Сведокиња није могла да види шта је учињено, али сумња да је њој је муж био и кастриран«.

На једном од салаша живела је и фамилија Капетанов коју су сачињавали Исак (стар 69 г.), његова жена Јулка (65), њихов син Марко (31), три снаје Марија (37), Живана (29), Верица (28) и седморо унучади: Дренка (13), Радослав (13), Мирана (12), Бранислав (10), Јулкица (9), Ђорђе (7) и Драгослав (6 месеци). Сви су они на том салашу живели задружним животом. И сви су осим троје, на Бадње вече, уочи првог дана православног Божића, највећег хришћанског празника, такође у истом трену, на истом месту, убијени.

Тога дана војно-жандармеријска патрола, предвођена цивилима — месним Мађарима, на челу са Петером Растиком, банула је изненада у собу и одмах са врата отворила на укућане смртоносну ватру. И поред тога што су у магновењу осетили опасност по свој живот, неке од жртава нису успеле ни да се одмакну од празничне трпезе па су на њој окончале свој живот. Друге је смрт стигла под столом, неке под креветом, у топлом запећку, на поду. Шестомесечни Драгослав се окупао у сопственој крви јер га је један зликовац избо бајонетом у колевци. И остали део просторије, намештај, зидови, божићна слама, све је постало црвено од крви поубијаних. Угасила се и божићна свећа.

Када су дивље звери у људском обличју кренуле ка салашу чврсто решене да све његове становнике побију, у његовој главној просторији владало је право празнично расположење: чуо се нешто гласнији говор одраслих, весела цика и граја најмлађих, једном речју радост живљења. Када су после почињеног злочина убице одлазиле да потраже нове невине жртве иза себе су оставиле десет угашених људских живота, стравичан призор од кога се леди крв у жилама а коса диже на глави, грозно дело човековог безумља, притишнуто неприродном, аветинском тишином.

Сем наведених, забележена су и ова страшна зверства. Петер Симон, Немац, стар 46 година, берберин, полицијски агент у Жабљу, био је један од најкроволочнијих и најбестијалнијих мучитеља невиних жртава у рацији у Жабљу. Био је један од петорице који су над малолетном Ксенијом у присуству њених родитеља најпре извршили присилну обљубу а потом наставили да је муче гурањем пендрека у вагину, стављањем соли у ране настале одсецањем дојки, све док није издахнула у најстрашнијим мукама. Одмах потом сличну судбину доживела је и њена мајка Мара. Након њих на ред је дошао Ксенијин отац и Марин супруг др Љуба Димитријевић. Не рачунајући психичке муке које је претрпео као сведок поменутих сцена, џелати су му крај кљештима откинули нос и уди а потом дотукли ударањем ексера у главу.

У општинској згради Гордани Радин су одсекли дојке па исте стављали њеном детету у уста. Међу подстраекaчима ове недела Комисија је идентификовала и Винце Тала, старог 56 година, мађара из Жабља. Стевана Сувајића су усмртили ударцима (забиjaњем) ексера у главу.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“