Милица МОЉСКИ: Пресуде ратним злочинцима

Милица МОЉСКИ: Пресуде ратним злочинцима

Историографији рата у Европи било је потребно написати и поглавље које ће изне-
ти судбину ратних криваца и њихових помагача. Јуна 1945. године, главне теме Слободне
Војводине постале су пресуде ратним злочинцима и народним непријатељима. Кажњавање
злочинаца било је део велике правде и узвишене човечности, писала је Слободна Војводина.
Прве вести попут казни смрти стрељањем, трајног губитка грађанске и националне части,
вишегодишњих робија и конфискација имовине, говориле су да Војни суд војне области
Војводине неће имати милости. На основу ових тема, Слободна Војводина употпунила је не-
кадашње писање за време рата и наставила своју улогу у континуираној борби против фа-
шизма. Принцип ,,не освета него правда“ истицао је лист у својим виђењима кажњавања
ратних злочинаца – оно је било део велике правде према целокупном човечанству. Спо-
ро кажњавање ратних злочинаца Слободна Војводина објашњавала је наводећи да се на тај
начин унапред спречава сваки покушај ревизије Кримске конференције и декларације из
1943. године. Масом света чији су се аплаузи и усклици ,,Живео Суд!“ орили кроз читаву

просторију, присуством мајки страдалих, нестрпљењем и великим интересовањем народа,
осликана је атмосфера пред почетак свих претреса.45
Тако се из новина сазнаје да је у мртвој тишини пресуђена смртна казна стрељањем
ратним злочинцима Леу Деаку, Милану Поповићу, Ђули Крамеру и Ђули Зомборију, док
су Батори Геза и Кењеки Јожеф осуђени на смрт вешањем. Посебно је истакнуто да су сви
осуђени саслушали казне прибрано, изузев Милана Л. Поповића који је једва стајао на но-
гама. На тај начин новине могу да дочарају атмосферу у судници коју записници о суђењу
изостављају.46
Слична вест осванула је 21. октобра 1946. године, када је простор добио један од
најважнијих наслова од почетка штампања Слободне Војводине – ,,Сутра почиње суђење
главним кривцима за покоље у Бачкој“47. Први и други дан суђења мађарским ратним зло-
чинцима дочаран је читалачкој публици сликом масе људи, и Срба и Мађара, који су стаја-
ли у препуном холу и дворани Дома културе у Новом Саду, док је остатак света стајао пред
улазом и слушао преко мегафона пренос тока претреса. Био је то уторак, 92 дана пре чет-
ворогодишњице новосадске Рације, тренутак који се чекао у име правде. Столице у првом
реду су поново биле резервисане за црнину – жене, мајке, сестре, кћерке које су изгубиле
неког свог 1942. године. Иза њих су седели радници и сељаци, али и велики број Мађара
које је Слободна Војводина с поносом истицала: ,,Они су исто тако прожети мржњом према
овим ратним злочинцима који су још пре рата заваравали мађарске масе хиљадугодишњим
границама и тровали их ревизионистичким шовинистичким погледом.“48
Тачно у три сата, у салу је ушао заступник јавног тужиоца Војводине, не случајно
Мађар, Ђетваи Карољ и његов помоћник, Жарко Матијашевић. Након тога, стигло је Веће
Врховног суда Војводине, на челу с председником Петром Варгом и члановима Калманом
Ковачем и Стеваном Крџалићем. После дугог и громогласног аплауза, пет минута после
три, судија је затражио да оптужени буду уведени. У сали је владала напетост. Настао је жа-
мор и људи су устајали са места. ,,У таквој атмосфери улазе злочинци Сомбатхељи (Кнаус)
Ференц, шеф Генералштаба мађарске фашистичке армије која је учествовала у походима
против Чехословачке, Совјетског Савеза и наше домовине; Фекетехалми Цајднер Ференц,
командант V сегединске армије; крволог генерал Граши Јожеф; Гал Лајош, виши жандарме-
ријски официр; др Зелди Мартон, бивши поджупан Бачке; др Бајшаи (Бауер) Еврне; др Нађ
Миклош, градоначелник за време окупације у Новом Саду; генерал Бајор (Бајер) Ференц и
Перепатић Пал, трговац и потказивач, фашистички агент из Новог Сада.“49
Ђетваи је у образложењу оптужнице истакао до тада непоменут податак о ратним зло-
чинима у Бачкој. Наиме, тврдио је да су они повезани с посетом Хитлеровог министра спољ-

них послова Јоакима фон Рибентропа и начелника штаба Вилхелма Кајтела, јануара 1942.
године. Сматрао је да је Мађарска по било коју цену желела да се дочепа Баната и да је зато
у Будимпешти ситуација била представљена Рибентропу и Кајтелу као да се у Банату при-
премају оружани одреди који прелазе Тису и који планирају да подигну устанак у Бачкој. То
би значило да немачке окупационе трупе у Банату не могу да гарантују безбедност и да би
било најсигурније да хонведске трупе уђу у Банат. Као доказ, требало је пред Рибентропа
извести партизане.
После седам дана суђења, Слободна Војводина могла је слободно, позивајући се на пре-
суду, да изјави како је за све несреће крива мађарска фашистичка држава на челу с Хор-
тијем.50 Као и првог дана, тако је и последњег, осмог дана суђења, Дом културе био препун.
Тачно у четири сата у салу су ушли чланови Већа Врховног суда на челу с председником
суда Петром Варгом. Улазак оптужених лист је приказао користећи се фигуром контраста
– некада горди и неприступачни генерали, ,,витезови“, ,,екселенције“ ушли су у салу бледи,
несигурним корацима, беспомоћног погледа, јер су знали да са оптуженичке клупе неће
устати као оптужени, већ као осуђени.

Милица Мољски, историчар, ПОСЛЕРАТНО СЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИНЕ У БАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ОГЛЕДАЛУ СЛОБОДНЕ ВОЈВОДИНЕ, www.2.muzejgenocida.rs