Лицемерна политика обештећења 1943–1944. године: Трећина средстава за РАЦИЈУ наводним жртвама партизана

Лицемерна политика обештећења 1943–1944. године: Трећина средстава за РАЦИЈУ наводним жртвама партизана

Текст који следи под наводницима представља драгоцен извор за разумевање једне од најконтроверзнијих фаза мађарске политике након Рације у јужној Бачкој и Новом Саду 1942. године – покушаја да се, кроз ограничени и строго контролисани процес обештећења, ублажи снажан притисак међународне јавности и ублажи политичка штета настала услед масовних злочина над српским и јеврејским цивилним становништвом. Иако је мађарска влада настојала да читав процес представи као морални и државнички чин „помирења“ и „обнављања односа између Мађара и Срба“, сама документа јасно показују да је у питању био пре свега политички инструмент чији је циљ био очување угледа државе, стабилизација окупационог поретка и ублажавање последица све већег дипломатског и унутрашњег незадовољства након вести о злочинима који су потресли не само окупирану Бачку већ и читаву Европу.

Посебно упечатљив аспект овог процеса јесте чињеница да је од укупно издвојених средстава значајан део – готово једна трећина – био намењен и Мађарима који су, како се наводило, „претрпели штете приликом напада партизана“ током саме Рације. Таква одлука представља врхунац политичког и моралног лицемерја окупационог система: у истом оквиру у коме су породице хиљада убијених и понижених цивила покушавале да добију минималну надокнаду за ликвидације, пљачке и уништену имовину, држава је изједначавала њихову трагедију са материјалном штетом коју су поједини Мађари наводно претрпели у ограниченим сукобима са партизанима. Овакво релативизовање размера злочина открива да процес обештећења није био заснован на искреном суочавању са одговорношћу, већ на покушају стварања контролисаног наратива у коме би се системски злочин представио као „трагичан сукоб“ са обостраним жртвама. Додатну тежину таквом тумачењу даје и чињеница да Јеврејима, чак и онда када су њихови захтеви били признати као основани, одштета у пракси није исплаћивана, што јасно показује границе наводне „хуманости“ читаве акције и њену суштинску условљеност политичким, а не моралним разлозима.

„Покретање питања обештећења било је веома значајно за српске породице као и за њихову родбину који су преживели рацију. Упркос томе, у историјској свести се није довољно усадила чињеница да су већ скоро деценију и по објављена истраживања у вези са тим. Много раније, тј. пре него што је започет процес, Калаијева влада је Пала Балу и главног полицијског саветника Валера Нађа, који је раније био заменик повереника владе за насељавање, именовала за чланове одбора који је требало да попише штету насталу приликом „општег легитимисања“ у јужној Бачкој и Новом Саду. Бала је, у једној својој каснијој белешци, овако формулисао циљ обештећења: „Претходна влада (Калаијева влада – С. Е.) сматрала је да од службеног водства државе треба да потекне иницијатива за уклањање чинилаца који спречавају жељени развој односа између Мађара и СрбаУ почетку је наведени попис имао информативни карактер, влада је желела да дође до информације о износу на који треба да рачуна у случају стварног обештећења, као и о реалном стању ствари везаних за обештећење. Овај посао је у августу 1943. године био завршен. Вредност несталих покретности и износ штете начињене на непокретној имовини били су већи од 5 милиона и 600 хиљада пенгеа, док је за издржавање породица убијених годишње требало издвојити 635 хиљада пенгеа. На основу претходног плана, жене које су постале удовице и деца која су постала сирочад били би издржавани осам година. Посебну категорију су чинили они који су били такозвани нестали, односно жртве које до тада нису биле проглашене мртвима чиниле су посебну групу. Савет министара, који је 14. септембра 1943. године оценио рад одбора под руководством Бале, донео је одлуку о томе да један нови одбор на челу са Балом отпутује на место догађаја и испита све захтеве за одштету и утврди њихов тачан износ. Уједно је и проширен круг оних који су имали право на одштету. Право на одштету добили су и Мађари који су „претрпели штете приликом напада партизана“ у време рације. Министар финансија је том одбору ставио на располагање 2 милиона пенгеа, што је чинило око једну трећину већ утврђене штете. Савет министара се почетком октобра опет бавио овим случајем. Тада је заузео став по којем је, пре свега, требало задовољити породице без члана који зарађује, односно исплатити мање штете – до 1.000, у изузетним случајевима и до 5.000 пенгеа. Такав став образложен је чињеницом да су се наведене штете могле брзо утврдити, а „очекивани политички, социјални и морални ефекат акције могао је доћи до изражаја у кратком року“.По подацима из тог периода, захтев за одштету упутило је 92% родбине жртава. Одбор је већ у децембру утврдио штету насталу у рацији – у износу од 9.327.930 пенгеа, као и износ неопходан за издржавање од 642.050 пенгеа. До краја године је у виду стварне најамнине исплаћено 20.820 пенгеа, а у виду ренте 452.040 пенгеа. Јеврејима није исплаћивана одштета чак ни када је њихов захтев одбор сматрао основаним. Након немачке окупације земље, Бала је пожуривао наставак процеса обештећења, и то пре свега обештећења Срба, јер би обустава акције, како је писао, створила привид промене правца националне политике, „који би у кругу наших народности изазвао дејство чије би се последице тешко искорениле“. Међутим, Стојаи је наложио Бали да потпуно обустави акцију обештећења, о чему је накнадно известио Савет министара.“

Извор: adattar.vmmi.org