У икону Светог Саве су пуцали, а затим је испљували и изгребали

У Суботицу, преко Келебије и Таванкута, 12. априла 1941. године улазе мађарске војне снаге, углавном припадници 14. Пешадијске бригаде, под командом генерала Марцела Штома. Одмах при уласку у град креће сумануто трагање за „четницима“ и параноично пушкарање са стамбеним зградама. На сеоским поседима се дешавало масовно да комшије прогласе суседа Србина за опасног четника и подстакну убиство. То су чинили и надничари угледних и имућнијих Срба и Буњеваца, попут злогласне браће Пелхе на Келебији, који су одговорни за бар тридесет невиних жртава. Било је срећом и светлих примера заузимања за суседе и покушаја да се они заштите, како су то учинили Антал Киш из Новог Жедника или Јанош Цурнович из Вишњевца.

Суботичани свих националности су гинули на улицама и путевима као случајни пролазници, на које су из чисте параноје или жеље да се утера страх, агресори отварали ватру, иако су били очигледно ненаоружани. Масовно су вршене пљачке, а врло брзо су организована масовнија стрељања испред Градске куће и на прометним саобраћајницама, где су тела убијених била остављена пар дана на улици, да пошаљу жељену поруку. Сваки изговор је био довољан да се повуче окидач и усмрти човек словенског порекла. У општој параноји и крвожедности окупатора страдало је и доста Мађара, нарочито оних који су били лојални грађани Краљевине Југославије у међуратном периоду.

Приоритет шовинистичке војне машинерије која се обрушила на Суботицу било је елиминисање сваког људског и материјалног трага југословенске државе, по хитном поступку. Томе сведочи одрубљивање главе кипу цара Јована Ненада који је красио центар града и његово експресно рушење и уклањање. Истог дана похватани су и затворени сви који су имали улогу у ослобођењу и уједињењу из 1918. године, попут керског римокатоличког свештеника Блашка Рајића и угледног српског адвоката др Јована Манојловића.

Са староседеоцима, нарочито оним угледним, некадашњим грађанима Аустроугарске, поступало се још и „благо“ када се пореди са судбином Срба који су на подручје града досељени након аграрне реформе 1919. године. Ови, углавном добровољци, јуначке Српске војске и њихови потомци, формирали су у суботичкој општини насеља Мишићево, Нови Жедник, Вишњевац и Бачко Душаново, а били су значајно присутни и у Бајмоку, Ђурђину и Хајдукову. Ако нису убијани одмах, чекало их је протеривање преко Дунава или одлазак у градски сабирни логор, одакле су пребачени у злогласни логор Шарвар, из којег се хиљаде Срба никада неће вратити. Процењује се да је на југ, из Бачке, протерано око 25.000 људи, а у логоре одведено око 13.000.

Извор: ФБ страница Стара Суботица и РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (Архимандрит Јован Радосављевић)