Мађарско-немачке игре око 12.000 „четника“: Како су окупационе силе трговале судбинама десетина хиљада бачких Срба

Мађарско-немачке игре око 12.000 „четника“: Како су окупационе силе трговале судбинама десетина хиљада бачких Срба

Бардоши је, позивајући се на поуздане обавештајне податке, у шифрованом телеграму саопштио Стојају конкретне податке о немачким исељавањима. Према томе, са словеначких територија прикључених Немачкој биће исељено 280 хиљада Словенаца, а на основу споразума са Хрватима у кратком року ће 200 хиљада Срба бити пресељено из Босне у Србију. Међутим, Немци уопште нису били спремни да прихвате Србе из Бачке и Барање. Затражио је од Стојаја да, имајући у виду ове податке, „укаже на ту дискриминацију“ и да код Немаца барем издејствује исељење 12 хиљада добровољаца.

Од јуна су, дакле, вођени преговори о „најмање“ 12 хиљада југословенских колониста. Поставља се питање зашто је мађарска влада тада толико инсистирала на преузимању добровољаца. Пре свега зато што је до тог тренутка већ било окончано насељавање буковинских Секеља на места добровољаца, а 12 хиљада политички непоузданих југословенских колониста, жена и деце није се могло у недоглед држати у интернационим логорима.

Неуспех брзог и радикалног решења исељавања, као и настојања да се ситуација стабилизује, довели су и до ревизије интернација започете у мају. Чак је и уредба која је најављивала ревизију морала да призна да су интернације вршене и на основу „безначајних пријава, често без чињеница, заснованих искључиво на претпоставкама и могућностима“. Прећуткивало се, наравно, да су управо министар унутрашњих послова и руководиоци војне управе то омогућили. Било је општепознато да је у првим данима мито представљало једини пут до ослобођења.

С обзиром на текуће преговоре, Децлева је наредио раздвајање интернираних по националној припадности, као и „блажи поступак“ према Хрватима и Бугарима. Чини се да је војно руководство било свесно да Немци неће доводити у питање поступање према српским интернирцима, али да би управо то могло бити један од услова за успех преговора са Хрватима и Бугарима.

Стојај је 25. јуна поново покренуо питање исељавања пред немачком владом. Овога пута, са подацима које је послао Бардоши, обратио се државном секретару Ернсту Вајцзекеру и Верману, тражећи преузимање 12 хиљада добровољаца. Верман је настојао да умањи значај исељавања из Словеније и Хрватске и нагласио принцип узајамности, тврдећи да ће већина Словенаца из Штајерске остати у Хрватској, а да ће се заузврат исто толико Срба преселити у Србију. Оправдавао се да су та пресељења договорена пре мађарског захтева и да би истовремено спровођење оба представљало „претерано оптерећење“ за војну команду у Београду. Ипак је обећао да ће покушати да реши питање.

Интернирци су у међувремену стварали све веће проблеме војним властима. Верт је 10. јула упутио ново ургентно писмо Министарству спољних послова, тражећи исељавање „Срба“, односно досељених Јужних Словена. Пошто су Немци и Хрвати већ закључили споразум о исељавању, сматрао је да је „са војно-политичког становишта“ дошло време за сличан мађарско-немачки споразум.

Протеривања и дипломатска тактика: Српско питање у мађарско-немачким односима 1941.

Нешто касније појавила се нада за мађарску владу. Мартин Лутер је 20. јула обавестио Стојаја да је београдска војна команда спремна да у Берлину преговара о преузимању 12 хиљада добровољаца и четника, под условом да добије „задовољавајуће уверење да ће се црни транспорти убудуће обуставити“. Немци су 30. јула поново потврдили спремност, али су је условили чврстим мађарским гаранцијама да ће се спречити даља протеривања.

Мађарска влада је лако пристала на захтев у вези са „црним транспортима“, који су у суштини већ били обустављени, али није одустала од исељавања такозваних нестароседелаца. Међутим, Лутер је 22. августа обавестио Стојаја о новим препрекама: београдска војна команда се, упркос ранијем пристанку, снажно противи преузимању 12 хиљада четника и добровољаца. Као разлог је навео атентате и саботаже против Немаца, лошу економску ситуацију и страх да би прилив најнепоузданијих елемената могао довести до „експлозије прегрејаног котла“. Затражио је одлагање питања до стабилизације прилика у Србији, уз могућност постепеног преузимања 2–3 хиљаде интернираних.

Како су преговори са Немцима све мање обећавали и сводили се на међусобне оптужбе без напретка, мађарска влада је покушала да решење потражи код Италије и Бугарске, али без успеха. Почетком 1942. године, у оквиру немачко-мађарских економских преговора, покушано је да се питање реши уз могуће економске уступке. Према новој статистици, настојало се да се исељавање прошири на 48.067 „досељених“ лица.

Током 1942. године вођени су разговори и са српским представницима, али без реалне перспективе успеха, јер марионетске владе у окупираној Србији нису имале стварну моћ одлучивања, а већ су се суочавале са збрињавањем око 300 хиљада избеглица и протераних лица.

На састанку врховне команде југоисточних оружаних снага 16. септембра 1941. године, Харолд Турнер је јачање оружаног отпора у Србији довео у везу са почетком рата против Совјетског Савеза, прогоном Срба у Хрватској и њиховим избеглиштвом у Србију, као и протеривањем Срба из Бугарске и Мађарске.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com