Протеривања и дипломатска тактика: Српско питање у мађарско-немачким односима 1941.
Начелник Генералштаба је у допису пожуривао Бартошија да без одлагања започне преговоре са Немачком ради враћања Срба, са Италијом у вези са Словенцима, Далматинцима и Црногорцима, са Хрватском поводом Хрвата и Бошњака, а са Бугарском у циљу повратка Македонаца. Према Вертовом мишљењу, практично спровођење овог питања могло би се решити тако што би се лица пореклом са подручја Србије и Македоније из Новог Сада бродовима превозила у Београд, односно у неку бугарску луку на Дунаву, док би се из Хрватске и са територија под италијанском управом људи железницом транспортовали до Загреба, односно Руме. Овај његов предлог већ би омогућио да исељени продају своју имовину и понесу храну за три до шест дана. Министарство спољних послова је 21. маја обавестило Верта да су код немачке, италијанске и бугарске владе предузети неопходни кораци ради повратка исељених. Међутим, влада је сматрала да је још прерано ступати у контакт са хрватском владом, јер би се „питање евентуалног исељавања Буњеваца, односно повратка Мађара из Хрватске, могло покренути у оквиру каснијег уређења“. Изгледа да Министарство спољних послова није сматрало потребним да обавести Верта да су преговори о разграничењу и размени становништва између Мађарске и Хрватске пропали и да управо због тога не држе благовременим покретање посебних разговора о размени становништва.
Дана 15. маја команда корпуса Друге немачке армије, преко Бајца, позивајући се на до тада непомињан аргумент, захтевала је обуставу илегалних протеривања. Како је наведено у допису, протерани „угрожавају безбедност немачких трупа, а наставак протеривања могао би да доведе у питање мађарско-немачко оружано пријатељство“. То је већ представљало озбиљну претњу. Ипак, мађарска влада, ослањајући се на дипломатски умеренију изјаву Ердемансдорфа од претходног дана, није одустајала од наде да ће спровођењем протеривања решити све тежи политички терет српског питања. Наду у компромис давали су разговори генерала Ласла Дежеа, начелника оперативног одељења Министарства одбране, у Београду. Немачки цивилни управни повереник у Србији обећао је да су спремни да приме „ограничен број“ протераних. Рачунајући на испуњење тог војног обећања, мађарска влада је наложила Бајцу да до закључења међудржавног споразума издејствује од немачке команде „редовно пребацивање једног више симболичног него стварно помажућег броја лица“.
Под утицајем одлучних немачких протеста, Деклева Золтан је усмено, а затим и писмено, наложио органима војне управе привремену обуставу протеривања. Неколико дана касније обустављена су и протеривања ка хрватским територијама, а Деклева је наредио и спречавање „добровољних“ одлазака, као и онемогућавање повратка оних који су већ били пребачени преко границе. Упркос томе, мађарске трупе су и даље покушавале да наставе са илегалним, али брзим протеривањима. Немци су, међутим, били опрезнији. Дана 27. маја Ердемансдорф је код Ворнлеа протестовао због покушаја пребацивања четири хиљаде бачких Срба и указао да још две хиљаде чека протеривање на граници. Ворнле се бранио тврдњом да то „нису људи одатле“ и да „не могу остати јер их ми не трпимо“, позивајући се притом на историјске аргументе и страх од „другог Тријанона“, те потребу да „велики број турбулентних елемената“ напусти земљу. Ердемансдорф је формално прихватио аргументе, али је нагласио да тренутак није погодан и предложио отпочињање међудржавних преговора.
Неколико дана касније Верт је обавестио Министарство спољних послова о резултатима истраге спорних протеривања. Негирао је да су војне власти покушале нова протеривања, тврдећи да је вероватно реч о „добровољним одласцима“ услед недовољне контроле. Такође није признао да су дуж Дунава подигнути интернациони логори ради бржег спровођења протеривања, већ је навео да су Срби интернирани јер су „опасни по јавну безбедност, што оружани отпор четничких организација довољно доказује“.
Војно руководство је на крају било приморано да обустави илегална протеривања која су доводила у питање „мађарско-немачко оружано пријатељство“, те је у први план стављена припрема дипломатских преговора о преузимању исељених. Прво је требало утврдити тачан број лица која подлежу протеривању. Крајем маја влада је затражила од Верта извештај о добровољцима, посебно о онима који су се доселили после октобра 1918, о оптантима, четницима и о Јеврејима који су се „у било ком тренутку доселили или избегли“ у Јужне крајеве. Попис је обухватио и њихову децу и унуке, изузев лица која су браком стекла „везу са староседеоцима“. Деклева је у наредби о попису нагласио да, осим „поузданих лица“, попису мора присуствовати и општински судија.
Почетком јуна Бартоши је наложио посланику Стојају у Берлину да предузме кораке код немачке владе ради прихвата протераних. Под притиском околности, мађарска влада, иако формално није одустала од плана потпуног исељавања „нестароседелачких“ јужнословенских група, више није инсистирала на његовом доследном спровођењу. Стојај је пре свега требало да обезбеди прихват 12.000 добровољаца из интернационих логора. Обраћајући се заменикa немачког државног секретара Ернсту Верману, позвао се на „разумевање“, уз напомену да и они „спроводе слична исељавања“. Верман је, међутим, избегавао конкретан одговор и само обећао да ће захтев мађарске владе бити предмет разматрања.
Извор: adattar.vmmi.org
Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com
Протеривања и дипломатска тактика: Српско питање у мађарско-немачким односима 1941.
Начелник Генералштаба је у допису пожуривао Бартошија
