Памћење као одбрана: зашто Новосадска рација није само прошлост

Памћење као одбрана: зашто Новосадска рација није само прошлост

Сагледани у целини, догађаји у Новом Саду током јануара 1942. године представљају пример у којем се државна сила претворила у инструмент системског насиља над сопственим становништвом. Оно што је започето као безбедносна мера, у кратком времену прерасло је у организовани погром, у којем су избрисане све границе између војне операције, казнене акције и злочина. Одговорност за такав развој догађаја не лежи само у рукама непосредних извршилаца, већ пре свега у одлукама, пропустима и свесном игнорисању упозорења на највишем нивоу власти.

Посебно је значајно што су институције, уместо да спрече насиље, створиле услове у којима је оно постало могуће и пожељно. Укидање правних процедура, успостављање привидних судова и давање широких овлашћења војним структурама довели су до тога да живот појединца изгуби сваку заштиту. У таквом систему, злочин није био изузетак, већ последица логике по којој је систем функционисао. Управо зато, питање одговорности не може се свести на појединачне злоупотребе, већ мора обухватити читаву структуру власти која је такво стање омогућила.

Истовремено, пљачка и корупција које су пратиле рацију показују да је насиље било праћено и дубоком моралном деградацијом. Тамо где не постоји одговорност, где је сила једини арбитар, неминовно долази до злоупотребе и личног богаћења на туђој несрећи. Материјална штета, иако велика и мерљива, остаје у сенци људских губитака, али је важан показатељ ширине и дубине безакоња које је захватило град.

Покушаји да се након догађаја одговорност умањи или преусмери на ниже нивое представљају наставак истог обрасца избегавања суочавања са истином. Међутим, бројна сведочанства, документи и накнадне истраге јасно указују да се није радило о изолованим инцидентима, већ о акцији која је имала системски карактер. Управо у томе лежи њена историјска тежина — не само у броју жртава, већ у чињеници да је злочин био омогућен и прикриван од стране институција које су требало да га спрече.

Стога се новосадска рација не може тумачити као изоловани историјски ексцес, већ као опомена укорењена у искуству српског народа, која сведочи о томе до којих размера може довести системско насиље када државни апарат изгуби своју правну и моралну контролу. Она разоткрива не само механизме репресије, већ и дубину рањивости једног народа у условима окупације и институционалне самовоље. Управо зато култура сећања на ове догађаје не сме остати у домену апстрактне историјске свести, већ мора бити живи део националног памћења и идентитета.

Очување тог памћења има двоструку улогу: са једне стране, да сачува достојанство жртава и истину о почињеним злочинима, а са друге, да пробуди трајну свест код Срба о историјској реалности у којој се слични обрасци насиља могу поновити у измењеним околностима. Само народ који је свестан сопственог страдања, који га разуме и не релативизује, може изградити унутрашње механизме отпора, опреза и самозаштите. У том смислу, култура сећања није само питање прошлости, већ предуслов будуће безбедности, историјске будности и очувања националног бића.