Нацрт говора Миклоша Хортија којим се покушава оправдати РАЦИЈА и релативизовати злочин у Бачкој

Нацрт говора Миклоша Хортија којим се покушава оправдати РАЦИЈА и релативизовати злочин у Бачкој

Текст представља типичан пример ратне политичке реторике касне фазе Другог светског рата у Мађарској, у којој се преплићу три кључна слоја: национална легитимација, оправдавање историјске политике и покушај моралне стабилизације друштва.

У идеолошком смислу, полазиште текста је јасно утемељено у посттријанонском ревизионизму. Тријанон се не именује само као историјска неправда, већ као траума која је „ранила национални живот“, док се међуратни период представља као процес обнове. Овде се уочава класичан образац: држава се представља као израз народне воље, а историјски континуитет као нешто што је прекинуто спољним факторима, али поново успостављено снагом нације и „Провиђења“. Увођење религијске компоненте („благодат Провиђења“) није случајно – оно служи да политичком пројекту да метафизички легитимитет.

Мађарско суђење 1943. одговорнима за РАЦИЈУ и покушај пребацивања кривице на Немце

Реторички, текст функционише кроз контраст између прошлог и садашњег. Са једне стране стоји идеализована слика „витешког духа“, док се садашњост описује као стање оголелог опстанка. Овај прелаз није представљен као морални пад, већ као нужност коју намеће рат. Управо ту лежи једна од кључних функција текста: да трансформише ратну реалност у нешто што је истовремено трагично, али и оправдано.

Посебно је значајан део који говори о страдању цивила. Навођење „жена, стараца и деце“ има двоструку функцију. С једне стране, то је универзализација патње – имплицитна порука је да страдање није специфично, већ опште. С друге стране, тиме се релативизује одговорност, јер се насиље представља као општи услов рата, а не као резултат конкретних одлука или политика. То је типичан механизам дискурзивне амортизације кривице.

У политичком контексту, текст открива и једну важну амбиваленцију. Са једне стране, постоји наглашена вера у нацију и њену издржљивост. Са друге, појављује се теза да „не постоји нерешиво питање које се не може решити преговорима“. Ово указује на свест о могућем изласку из рата, односно на покушај да се припреми терен за политички маневар (што се поклапа са политиком владе Миклоша Калаја у том периоду).

Коначно, у ширем контексту, овај текст се може читати као део напора да се очува легитимитет режима у тренутку кризе. Он не негира реалност рата, али је преобликује у наратив који:

• оправдава прошлост,
• релативизује садашњост,
• и оставља отворен простор за будућност.

У том смислу, овај нацрт није само говор, већ документ политичке психологије једне државе на ивици прелома.

Превод на српски:

„

Поводом нашег националног празника, можда би било сувишно да упутим неколико речи својој мађарској браћи. Данашњи дан представља јасну потврду тога да је воља народа поставила мађарску државу на чврсте темеље. Благодат Провиђења омогућила је да се током протекле 24 године, упркос свим препрекама, кроз рад обнови национални живот Мађара, рањен у Тријанону.

Рат, који истовремено доноси велике жртве и односи плодове ранијих напора, постепено је из свих нас истиснуо некадашњи витешки, мужевни дух и претворио га у голу борбу за опстанак, али и у рад који има за циљ обнову. Свакодневно страдају мирни грађани, жене, старци и деца – њихове стотине гину из дана у дан, и у овом тренутку, нажалост, не назире се зрак наде који би означио скори крај ових страшних искушења.

У таквим околностима, чак и најодлучнији људи више се ослањају на очување нације него на личну снагу. Ипак, било би погрешно мислити да се овакво стање може трајно одржати. Не постоји толико сложено питање које се, уз преговоре, не би могло праведно решити.

Ипак, све невоље проистичу из тога за човечанство, јер је у Паризу донета одлука о миру. После неправедног и неиздрживог сакаћења нико није могао очекивати од нас да се помиримо са оним што нам је учињено и да будемо захвални што нам је остављена тек четвртина наше земље и становништва. И какво би било правно утемељење за такав наш став?

После Првог светског рата постављено је питање ко је изазвао рат. Међу зараћеним странама само за Мађарску је доказано да се тадашњи одговорни вођа нације, Tisza István, томе најодлучније противио. Друга тврдња била је да смо се лоше односили према мањинама. Свако може да види да и после векова оне и данас користе своје језике, чак и у селима удаљеним свега десет минута од престонице.

Ако смо се заиста тако лоше односили према њима, зашто се онда нису у целини вратили под ту власт? Чак и у условима потпуне правне једнакости, показало се да је стварност другачија – управо у време мировних преговора.

Мађарска је у својим највишим положајима, у хијерархији, па чак и у црквеним структурама, имала представнике и из редова других народа. Тако се, на пример, у врху црквене организације налазио и један скромни словачки земљорадник, који је доспео до највиших положаја.

Пред необавештеном страном јавношћу, против наше земље изношене су претеране и неосноване оптужбе. Унутрашњи јавни поредак и друштвене односе желе да представе као недостојне у сваком погледу. Иза ових напада стоје познати противници нације, као и већином немачког порекла лица која су у њиховој служби, а која покушавају да окрену против земље оне који су се доселили овде, иза којих нико не стоји и који немају никакве корене у мађарском тлу.

Оптужбе о наводном феудализму и друштвеној заосталости често се износе против наше земље без икаквог основа. Са становишта социјалног развоја, спремни смо да се у сваком погледу упоредимо са европским државама. Социјална достигнућа и резултати протеклих година — упркос тријанонским и ратним околностима — налазе се у првим редовима европског социјалног напретка.

Феудализам у Мађарској одавно је нестао, и то још у време када је феудални систем био готово општи у Европи. Ако се узме у обзир да код нас удео малих поседа далеко превазилази структуру власништва у већини западноевропских земаља, онда је јасно да овде нема ни феудализма, ни социјалне заосталости, ни националног угњетавања — али има слободе, има…

Код нас постоји уставни живот, парламентаризам, једнакост пред законом, постоје развијене социјалне институције, а истовремено постоје сви морални и материјални предуслови савременог грађанског друштва. У нашој земљи политичке странке могу слободно да делују у складу са својим светоназорима и политичким уверењима, и нико због тога не трпи никакве последице.

Мађарски јавни живот и владавина закона почивају на слободном изражавању народне воље. Овде не постоји феудална власт, већ праведност. У Мађарској се не дешава да се неки министар обогати или стекне богатство злоупотребом положаја. Код нас је јавни живот чист. Корумпирани људи у мађарском окружењу не могу да се одрже – у нормалним околностима – и нестају. Ниједна неправилност не може се ставити на терет нашој држави.

Тешка судбина приморала нас је на стрпљење и трезвеност у подношењу удараца који су погодили нашу нацију. У таквим околностима остали смо привржени праву и мирном путу остварења правде. Никада нисмо тежили туђим територијама, нисмо желели да ускратимо права другим народима, нити нас је водила освајачка намера – већ смо остали привржени само ономе што нам по праву припада и држимо се онога што је пред Богом и људима у свим временима било наше и никада туђе.

У Новом Саду, након једног упада, дошло је до недопустивих и за осуду дела, али су одговорни и починиоци, уколико су доспели пред суд, били строго кажњени. Најблажа казна износила је десет година тешке робије. Сви злочини почињени у Новом Саду дубоко нас погађају и и данас их искрено жалимо, али је у тим догађајима живот изгубило око 3000 људи, међу којима је, нажалост, било и много невиних страдалих у жару борбе.

Али шта тај број значи у поређењу са стотинама хиљада оних који су на другим местима, ван борбе, убијени као невини, а над чијом судбином се нико није згражавао?

Нашу домовину смо били приморани да бранимо тек након бомбардовања Сегедина, Печуја и Каше. Од тада до данас никада није пала мрља на нашу част; никада нисмо издали и ни у будућности нећемо одступити од пута исправности и правде.

Још 1200. године било је више Мађара него Енглеза, отприлике онолико колико је тада било Француза, али у непрестаним борбама смо се истрошили, постали смо мала нација и не желимо ништа друго до да живимо свој живот, слободно и без ратних оптерећења, без наметања туђих идеологија и погледа на свет. Док други своју слободу бране оружјем, огромним наоружањем, ми такође желимо да очувамо своју – али на свој начин.

Наш најважнији задатак, у овим околностима, јесте да у нашој земљи и даље влада потпуни ред и мир. Рачунам на то да ће целокупно становништво Мађарске, без изузетка, дисциплиновано стати уз мене у извршавању обавеза према нацији.

Нећу допустити да појединци који не размишљају довољно озбиљно својим поступцима наруше овај поредак, јер је наша дужност да, у овим тешким околностима, очувамо стабилност и ред.

У штампи појединих држава, које су често окренуте против нас, сусрећемо се са изразом да смо „сателитска држава“.

То није баш уверљив израз, јер наговештава да смо стали уз неку јачу силу зато што од тога очекујемо корист, као да нас неко вуче за собом. А у стварности, код нас се нешто покренуло изнутра, и тек потом смо се приклонили једној заједничкој политици.

Од рата нисмо очекивали никакву посебну корист, нити нас је ико на то приморао. Чак ни подстицаја за то није било.

Нисмо имали другог пута.“

Нацрт говора Horthy Miklós од 15. марта 1944. године

Сигнатура: МНЛ ОЛ К 589–I–D–21. – Архиви државних органа из грађанског периода, Архив кабинета шефа државе, Кабинет намесника, полузванична документа намесника.

Извор: https://mnl.gov.hu