Без обдукције, без истраге, без сувишних питања

Једно од најважнијих питања у проучавању масовних злочина није само начин на који су они извршени, већ и начин на који су власти настојале да управљају њиховим последицама. Након што је непосредно насиље окончано, на сцену ступа административни апарат чији задатак више није ликвидација жртава, већ контрола информација, уклањање трагова и обликовање јавног сећања на догађај. У том процесу посебну улогу добијају државна администрација, полиција и правосудни органи, који кроз формално законите поступке настоје да затворе питања која би могла довести до ширег преиспитивања одговорности за почињене злочине. Управо због тога службена документа настала након Новосадске рације представљају драгоцен извор не само за утврђивање чињеница, већ и за разумевање механизама институционалног прикривања и контроле последица масовног насиља.

Посебно је значајан случај испливавања десетина лешева у близини Новог Сада у пролеће 1942. године, неколико месеци након Рације. Само постојање тих тела представљало је материјални доказ злочина који није могао бити у потпуности уклоњен из јавности. Реакција власти стога није била усмерена на утврђивање околности смрти, идентификацију починилаца или прикупљање нових доказа, већ на што брже окончање читавог случаја. Наређења о сахрани без обдукције, одсуство темељне истраге и инсистирање на хитном уклањању лешева сведоче о настојању да се потенцијално компромитујући докази што пре уклоне из јавног простора и из процеса утврђивања одговорности.

Овај случај истовремено показује границе такве политике прикривања. Лешеви који су испливали из Дунава представљали су физички доказ који није могао бити поништен административним формулацијама. Напротив, њихово појављивање додатно је потврдило размере злочина и учврстило уверење јавности да су жртве Рације биле далеко бројније него што су власти биле спремне да признају. Истовремено, управо у том периоду војно-тужилачка комисија је прикупљала податке о жртвама, а локалне власти су састављале спискове страдалих који су постепено разбијали службене покушаје релативизације. Тако су тела испливала из реке у тренутку када је и сама држава, под унутрашњим и међународним притисцима, била принуђена да се суочи са последицама сопствене политике.

Из тог разлога, питање испливавања лешева и начина на који су власти реаговале на тај догађај превазилази оквир локалне епизоде. Оно представља пример сукоба између материјалних трагова злочина и настојања државног апарата да те трагове сведе на административну процедуру. Управо у том раскораку између стварности масовног страдања и службених покушаја његовог контролисаног представљања откривају се механизми помоћу којих је мађарска држава настојала да ублажи политичке последице Рације, истовремено постепено признајући да су међу жртвама били и бројни потпуно невини цивили.