Контрашпијунажа у Суботици

Контрашпијунажа у Суботици

У моменту окупације Суботице по мађарској фашистичкој војсци нису истодобно са њом дошли и претставници контрашпијунаже. У овом случају је појави контрашпијунаже претходила полиција, која је у прво време на себе преузела делокруг рада контрашпијунаже и то прво самостално.

Полиција је самостално радила на послу прогона „опасних елемената по нови правни поредак” до 15 септембра 1941 године. Са овим датумом долази до образовања Изасланства контрашпијунаже, које се сместило у просторијама једне велике зграде у Суботици, жуто обојене, а која је баш услед ове жуте боје добила од народа назив „Жута кућа”.

На челу контрашпијунаже био је командант жандармерије у Суботици жандармеријски мајор (касније потпуковник) Залажди Заточил Ференц.

Рад контрашпијунаже није се ограничио само на Суботицу, она је имала дејство и на околину Суботице.

У „Жутој кући” су жртве биле подвргаване неописивим и неподношљивим тортурама, које многи нису могли издржати, па су под тим тортурама и умирали.

Начини мучења били су разноврсни. Мучењима се ишло за тим да се по сваку цену добије признање, без обзира на то да ли је исто имало какове везе са стварним догађајима. Између осталих начина мучења најизразитији су били ти што би наредили жртвама да рашире ноге (мушкарцима и женама) и по томе би их немилосрдно ударали по полним органима.

Мађарско краљевско изасланство контрашпијунаже у Сомбору

Пекли би угрејаним предметима прсте и немилосрдно ударали гуменом палицом по трбуху.

Везали би жртву за клупу и по томе исту подигли и наслонили на зид, оставивши је да виси сатима са главом надоле. Многи то нису могли издржати па су падали у несвест. У таквом стању крвници су ишли и даље. Одвезавши жртву, вукли би је по соби, за косу све дотле док јој не би очупали прамен косе.

За овим би цигаретом или запаљеном хартијом пекли врхове прстију, забадали игле под нокте или пак каквим тврдим предметом одвајали нокте од меса.

После оваквих мучења многе жртве су падале у несвест, а крвници би их одмах поливањем водом доводили свести но не да би се смириле и умириле, већ да би одмах могли поновити исту тортуру.

Ето, то су биле муке Танталове, кроз које је морао пролазити недужни свет словенске и јеврејске народности за време чамљења у „Жутој кући”.

Кроз ове муке би жртве пролазиле редовно за време стадија саслушавања.

Жртве су биле саслушаване у посебним просторијама и то појединачно, док су ван стадијума саслушавања заједнички живеле у једној просторији. Просечно у једну просторију крвници би затворили до 50 људи и жена. Режим у таквој заједничкој просторији био је веома тежак. Преко целога дана сви су затвореници морали седети на поду непомично и гледати испред себе у зид. Нико се није смео помицати, јер би га присутни жандарми одмах кундачили. Ни говорити се није смело. Преко ноћи затвореници су се могли опружити на земљу, али ни тада се нико није смео помицати а још мање говорити с киме. У противном присутни дежурни жандарми тешко би кундачили жртву. Да би ту своју крвничку дужност могли вршити, преко целе ноћи је горела лампа.

Услед мучења и злостављања многе жртве су имале на телу живе ране. У недостатку сваке санитарско-хигијенске мере те живе ране нису зарашћивале, тако да је услед гнојног процеса долазило до гангрене и потребе ампутирања делова тела. Некима су кости руку и ногу биле преломљене и нико се није старао да предузме потребне мере како би ти преломи престајали.

Многе жртве биле су у тако тешком стању да су чак биле ношене пред суд на суђење као и приликом извршавања изречене смртне казне.

Око средине 1941 године на челу изасланства контрашпијунаже стајао је авијатичарски капетан Еђед Денеш, којем су поред осталог били додељени на рад органи новосадског V/I жандармеријског иследног подотсека.

У самој ствари то изасланство контрашпијунаже је било потпуно подложно новосадској установи, јер је све хапшенике непосредно спроводила у Нови Сад у „Армију”.

Изасланство се у овом раду ослањало на локалну жандармерију у Суботици.

Приликом хапшења суделовао је и жандармеријски водник Каради Андраш, познати крвник из новосадске „Армије”. Приликом уређивања, а и обично, они су били обучени у цивилно одело.

Задатак овог изасланства контрашпијунаже као и његових органа био је тај, да у Суботици открије све оне који су учествовали у народно-ослободилачком покрету и борби, као и све оне, који су било на који начин радили против мађарских окупатора.

Сви хапшеници су били прво спроведени у касарну 34 пешадијског пука, одатле у зграду команде места да напослетку буду одведени у затвор који се налазио у зградама поред саме јеврејске Синагоге. Ту је истодобно било и седиште изасланства контрашпијунаже.

Од 15 IX 1941 долази до уске сарадње између политичког одељења полиције и самог изасланства контрашпијунаже. Ова сарадња траје до средине јануара 1942 године када долази до ликвидације „Жуте куће”. Наиме, тада је један део затвореника био одведен у новосадску „Армију” т. ј. у просторије V/I жандармеријског иследног подотсека. Истовремено је у новосадску „Армију” прешао и цео персонал мучитеља, који су уредовали у „Жутој кући”.

После ликвидације контрашпијунаже у Суботици, поново преузима полиција и њезино политичко одељење улогу гонитеља родољубивих елемената српске и јеврејске народности само сада у тесној вези са новосадским V/I жандармеријским иследним подотсеком. Наиме полиција је вршила хапшења, саслушавања а након овога, уколико је налазила за потребно, хапшенике је спроводила у новосадску „Армију” на даљи поступак и ислеђење.

У последњим данима окупације видимо да се опет појављује контрашпијунажа у Суботици.

Рад контрашпијунаже је морао престати истовремено са престанком рада V/I жандармеријског иследног подотсека, а то је било 8 октобра 1944 године.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини