Изасланство контрашпијунаже у хотелу „Мило“

Изасланство контрашпијунаже у хотелу „Мило“

После креирања V/I жандармеријског иследног подотсека у Н. Саду, који се у свом раду ослањао на изасланство контрашпијунаже као и на своја властитa изасланства, пада најјача акција на терену у месецу октобру 1941 године, тако да органи контрашпијунаже тек тада започињу са масовним хапшењима и предвођењем ухапшеника у просторије хотела „Мило”.

Хапшеници се доводе у просторије хотела „Мило” и стављају у заједничку просторију са већ притвореним жртвама. У тој заједничкој просторији морало се седети непомично, јер је у противном долазило до кундачења од присутних жандарма.

Изасланство контрашпијунаже у Старом Бечеју

Саслушање је било скопчано са мучењима и злостављањима, која су се истодобно вршила на разне начине. Само од снаге тела зависило је да ли ће појединац после оволиких злостављања моћи све пребродити без неких тежих последица.

Инквизиција је текла појединачно. Вршила се у посебним просторијама од којих се једна налазила у приземљу а друга на спрату.

Мучења су била тако страшна, да су се преко целог дана и ноћи из просторије за саслушавање, — или како су је крвници називали „соба за знојење”, — разлегали јауци и крици, које су сви остали затвореници јасно могли чути, а нарочито када су се враћали или ишли на саслушање.

Није ни чудо, да су многи затвореници још у току стадија саслушања под теретом тешких мучења и злостављања издахнули.

Установа „Мило” у сарадњи са V/I жандармеријским иследним подотсеком из Новог Сада те у вези са истакнутим претставницима судске, среске и општинске власти у месту, као и са мештанима Мађарима фашистички расположеним, а који су припадали разним сталежима, суделују у припремама, организацији и самом спровођењу једне од најкрвавијих акција „прочешљавања” у Јужној Бачкој.

Свршетком крвавих догађаја рације у Ст. Бечеју (29 јануара 1942 г.) постепено се почиње гасити рад установе „Мило”, јер су за време рације у великом броју истребљени они елементи, које су органи те установе сматрали „непоћудним и опасним”. Фактички, рад те установе престао је 20 фебруара 1942 године.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини