Летећи суд шефа главног генералштаба и редовни војни суд у Сегедину

Летећи суд шефа главног генералштаба и редовни војни суд у Сегедину

Нови судови, који су по престанку војне управе били креирани, били су: летећи суд шефа главног генералштаба као и редовни војни суд у Сегедину.

Први је долазио онда у обзир када се радило о значајнијим стварима и када је требало што хитније поступити. То је било нарочито онда, када је потпуно извесно било да ће поред казне смрти бити изречена и казна лишења слободе у дужем трајању. У противном поступао је редовни војни суд у Сегедину.

У једном и другом случају основа по којој су судови поступали, био је иследни материјал, којег су судовима ставили на располагање иследне установе т. ј. V/I жандармеријски иследни подотсек у Новом Саду у највећем броју случајева.

Уколико је постојала надлежност Суда шефа гл. генералштаба тада су жртве редовно биле у затвору код појединих иследних власти и чекале док не би суд дошао у место, где су били затворени. Оптужница се жртвама није пре претреса ни уручивала. На претресу је оптужница изнешена од стране државног тужиоца. Доказни пак поступак се сводио на обично читање записника, који су жртве приликом завршетка саслушања код иследних власти, морале потписати. Ништа се жртвама није дозвољавало да евентуално што у своју одбрану кажу, а што не би било у записнику. Додуше постојао је т. зв. бранилац по званичној дужности, који је био постављен истодобно свима окривљенима, али тај нити је могао, нити је хтео да се за сиромашне жртве заузима, јер је био постављен од стране војних власти у Будимпешти.

Услед свега овог, како је организација овог суда била иста као и преког војног суда за време војне управе, суђење пред тим судом је изгледало као нека лакрдија. У току једног те истог дана догађало се да би тај летећи суд одржао 70—80 претреса и изрекао толико исто пресуда.

25 новембра 1941 године, једанаест омладинаца у Новом Саду у касарни у Футошкој улици положили су своје младе животе у темеље нове и слободне Југославије. Њих је фашистички преки војни суд на челу са крвопијом, злогласним капетаном Доминичем, осудио на смрт вешањем.

На дан извршења казне касарна је била пуна грађанства фашистички настројеног која је дошла да са уживањем прати извршење смртне казне. Али у касарни је било и таквих који су силом доведени. Тако је Мила Бркић, која је и сама била осуђена на вишегодишњу робију морала присуствовати вешању свога брата Јована Бркића.

Осуђени омладинци, извесно време провели су у једној просторији у касарни, док нису извршене припреме за извршење смртне казне. Ту су се последњи пут опраштали један од другога, грлили…

Осуђени су на смрт вешањем следећи: Сава Ђисалов, Венцеслав Цимер, Душан Шунов, Јован Бркић, Золтан Тимар, Марчук Андрија, Петар Блажић, Лилика Бем, Светозар Божић, Андрија Ледерер и Сава Љубојев.

Овај суд је као што је већ речено било, скоро увек изрицао смртне казне. Но поред исте казне изрицане су и казне лишења слободе, које су по својој врсти и величини биле тешке.

И у овом случају је регент Краљевине Мађарске пренео своје право помиловања на шефа главног генералштаба. Услед овога чим би суд изрекао смртну казну, а осуђеник затражио помиловање, одмах је суд најхитнијим начином о целој ствари упознао шефа главног генералштаба, који је такође најхитније (телефоном) извештавао да ли је осуђе ника помиловао или је пак пресуду суда потврдио. Уколико је смртна казна била потврђена, тада је суд одмах приступио предузимању свих потребних мера да се та казна и спроведе. Том приликом су се служили једним нехуманим гестом према оним осуђеницима, који су били осуђени само на казну лишења слободе. Те жртве су морале присуствовати до последњег тренутка церемонији насилног одузимања живота путем вешања жртвама, које су биле осуђене на казну смрти.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини