„Умирио сам га да се не дере“

„Умирио сам га да се не дере“

Једна страшна ноћ у магацинима

Већи део хапшеника доводили су у магацине Новаковића и Лампела, који се налазе у близини православне цркве и општине, у центру Чуруга. У ова два магацина затварани су хапшеници, пошто су претходно пред магацинима пролазили кроз тортуре мучења, батинања и понижавања, често сатима стојећи, без топлијег одела, на снегу и на великој хладноћи.

Хапшенике су у оба магацина злостављали, тукли и на разне начине мучили. Место воде приморавали су хапшенике да пију сопствену мокраћу. Храну нису давали уопште.

7 јануара 1942 године увече око 8 часова, дакле на први дан православног Божића мучки су мађарски фашисти поубијали на стотине жртава у тим магацинима, касније од народа названим „магацинима смрти“.

Ове масовне покоље свега су два лица, пуким случајем, преживела и они су једини непосредни сведоци почињених зверстава.

Покољ у магацину „Лампел“ почео је 7 јануара 1942 године увече, како то исказује сведок Петар Кекић. Када су њега са члановима његове породице довели у магацин, било је већ много ухапшених лица. На улазу у магацин био је постављен митраљез, на једном столу, а поред њега били су војници. За време бављења у магацину војници и цивили Мађари, стално су ухапшеницима наређивали, да клече, да чуће, а с времена на време су мушкарце тукли пушкама, тако да су тучени јаукали од болова. Нису дозвољавали ни воду, ни јело. Увече, одједном, почели су на хапшенике пуцати митраљезом. Свет је почео да плаче и јауче. Вика и јаук били су страховити. Кад је престала пуцњава мали Петар Кекић видео је много убијених и много рањених. Преживеле су после одвели у општину заједно са Петром Кекићем. Све остале су тамо убили, а мали Петар Кекић се спасао, и тако нам остао бар један живи сведок овог страшног покоља. Суво и просто описује мали Петар Кекић овај страховити догађај, догађај који је дубоко урезао у његову дечију душу. Догађај, који је на њему оставио дубок траг ужаса, што је ретко који дечак од девет година преживео.

Исказ малишана Петра Кекића у свему је поткрепљен и допуњен исказом сведокиње Маре Опачић. Њеног мужа Марка ухапсили су и одвели у магацин Лампел, а како су они становали преко пута, Мара је будно пратила шта се догађа око магацина и у њему. Видела је на Бадњи-дан, тј. 6 јануара, како војници и жандарми терају људе, жене и децу у магацин. Осим тога хапшенике су доводили и камионима са салаша. Хапшеници су сатима морали да стоје, слабо обучени, у великој зими пред магацином, окренути зиду, са подигнутим рукама у вис. 7 јануара око пола 9 увече чуле је одједном пуцање митраљеза из магацина. Пуцњава је трајала око пола часа. Врата од магацина била су отворена, а митраљез је морао бити постављен у вратима, јер су око њега били војници. Када је престала пуцњава, дошао је камион и стао пред магацин. Један војник је држао фењер у руци. Онда су почели да износе лешеве. Наредне ноћи, који су још били у животу, пуцали су из непосредне близине из револвера, па су их тако дотукли. Целу ноћ је камион долазио и одлазио са страшним товаром. А када је свануло, дошли су општински чистачи са колима у којима се ђубре носи, очистили магацин, изнели згуснуте и смрзнуте локве крви, опрали асфалт од крвавих трагова, и тако уклонили све спољне трагове крвавог разбојништва.

Но, у овом магацину убијали су још пре описаног масовног покоља појединачно, јер су Срећков Сава 7 јануара ујутро био приморан да колима дође пред магацин. На кола су убацили неколико лешева, од којих је познао лешеве убијених Марка Доловића, Милоша Миладиновића и Раде Перића.

Покољ у магацину „Новаков“ почео је скоро у исто време кад и покољ у магацину „Лампел“-а. И у магацин „Новаков“ довођени су хапшеници: људи, жене и деца, и ту су затвореници мучени, а у мучењима су се нарочито истицали мештани Папар Сабо Имеш, његов млађи брат Мора Петер, Крекушка Имре, Урбан Ференц, Јоба Иштван, Алберт Ференц и изнад свију Фаркаш Антал. Мучење и батинање је трајало стално, јер су мучитељима помагали и војници. Највише су мучили Васу Петровића, Бранка Бугарина, Љубомира Кекића, Ђоку Радосављевића, Станка Молотарског и његову жену. Васу Катанског су скоро претукли и он је страшно јаукао. На то му је пришао Молнар Михаљ, из Чуруга, хладнокрвно га је на очиглед свих затвореника убио из револвера и рекао: „Умирио сам га да се не дере“.

Овако у свом исказу сведочи Попов Живан, једини преживели сведок ове страшне божићне ноћи у магацину „Новаков“, па затим додаје: „7 јануара увече један од затвореника се дигао да мокри. При томе је случајно додирнуо струк на коме је била полутрећеметарска лампа. Лампу није угасио, нити оштетио. То је видео Фаркаш, који је потрчао са пушком и викнуо војнику код митраљеза, што не пуца, зар не види да се Срби буне. На ово је војник отворио митраљеску ватру. Сада је у магацину настао пакао и ужас. Сваки је легао на под у уверењу да ће се спасти, а многи су попадали, јер су изгинули. Ова паљба је трајала скоро један сат, а Фаркаш је стално наређивао пуцање. Лелек у сали, ропац, јаук тешко рањених надкриљивао је паљбу. А паљба се и даље настављала. Магацин је велик и у њему је могло бити 400 до 500 душа. „После стишавања паљбе, настао је тајац од једног сата, у ком је међувремену у магацин дошао један мађарски поручник у пратњи Погач Имре-а, општинског ветеринара. Преживели и рањени молили су за милост, али је одговор гласио: „Ви сте хтели да се побуните“. Када је официр у пратњи Погач Имре-а отишао, иза тога је наређење да ће сви преживели који изнесу по један леш, бити отпраћени у општину, легитимисани и пуштени кући „уколико нису криви“. Око стотину преживелих подигло је 50 лешева, по двојица један леш. Али, носиоци се више нису вратили у магацин, јер су мучки поубијани у општини. Затим је настало убијање рањеника у магацину бајонетом или премлаћивањем гвозденим шипкама. Великом броју је био рањен, убијен је бајонетом. Све убијене после тога су однели на улицу, ставили на кола, која су кренула пут Тисе. И Живан Попов, иако само лако рањен, био је стављен на кола. Успело му је успут да побегне. Но пре тога је видео, како је Молнар Крекушка Имре тупим оруђем убио у колима Мику Попова, који је био неповређен, а ујачен у кола као леш, јер се претварао да је мртав.

Дожан Павле, православни свештеник у Чуругу, задржавао се за време рације у кући поред магацина „Новаков“, тако да је много што-шта видео и чуо. Видео је како су хапшенике тукли пред магацином, како су их приморавали да сатима стоје на зими са уздигнутим рукама. Чуо је из магацина плаче, вриску и јаук, нарочито женских и дечијих гласова. И овако исказује: „7 јануара увече почела је паклена митраљеска ватра у магацину Новакова. Када је на моменте ватра престајала, чуо сам пушчану која је долазила из правца школе и магацина Лампел. За време пуцања у магацину од кога сам био пет метара одвојен зидом, у соби чула се паклена и страховита писка, цика, запомагање, урлање, ропац, гласови који су ми стално у ушима, а које човек није у стању да опише. Ово је трајало отприлике један сат… Када је пуцњава престала, чуо сам глас једног од Мађара, који је преживелима командовао да читају мађарски „Оче наш“ и да певају мађарску химну, а затим сам чуо неке неартикулисане самртне гласове. Око поноћи видео сам да долазе многа кола, стају пред магацин, па у кола товаре нешто, и да натоварена кола иду у правцу Тисе“.

Овако се одиграла крвава божићна ноћ у магацину Новаков, у претежно српском селу Шајкашке, у Чуругу. Рација је, замишљено дело једне организоване државе, изведено од стране организоване војне и жандармеријске снаге те државе, а потпомогнуто од једног дела мађарског фашистичког живља.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини