Масовно убијање у општинској згради у Чуругу

Масовно убијање у општинској згради у Чуругу

Штаб оних који су рацијом руководили, налазио се у општинској згради. Ту је заседавао и општински одбор и одбор за рацију. И овамо су доводили многе хапшенике, ту их испитивали, мучили и зверски убијали. Овамо су доносили и лешеве убијених по селу. Ту је била као нека сабирна станица за лешеве, одакле су ношени на Тису и бацани под лед.

Младен Панић био је два дана пред масовну рацију рањен, однет у општину и бачен у шупу. Када се освестио, видео је поред себе два леша, које није могао да позна, јер су били сасвим у крви. У шупу је наишао полицајац Варга и рекао да ће и лешеве, када се накупе однети на Тису. Значи да је већ пре почетка рације било одређено и предвиђено, да ће се убијати масовно и да не би толико жртава да неће бити из техничких разлога могуће све их покопати, него им се одређује хладна гробница замрзнуте Тисе.

Сведоци Мика Гарађанин и Сава Срећков били су приморани да дођу колима у општину. Они су видели многе хапшенике, а и лешеве апотекара Милана Срећкова, Ладислава Кона и Фрање Фишера.

Злочини у чурушкој основној школи

Сведоци Милош Јаковљевић и уд. Велинка Доловац били су у општини као хапшеници. Они су видели много крви, пуно избодених крвавих капута, стражарем спровођене многих људи, жена и деце, за које је један војник рекао да их спроводе у „плајашку“ собу на убијање.

Данило Николић био је очевидац једног од најстрашнијих клања. Он је видео како су целу ноћ групе мештана са тољагама и секирама убијали невине људе, и то на следећи начин: У „плајашкој“ соби били су затвореници, које су војници чували. На излазним вратима мађарске собе стајала су два цивила са тољагама или секирама. Они су дочекивали и ударали свако оно лице, које се из плајашке собе изгура у двориште. И док ударени пада сав крвав, други два цивила вуку леш до кола. Истовремено трећа партија цивила, опет двојица, разгрће лопатама локве крви и посипа песак на ово место. Четврта група дочекивала је довучене лешеве и бацала их у кола.

Телек Петеp, један од убица, изјавио је: „И ја сам један од оних крвавих, који смо радили са секирицом, који смо убијали људе. У току убијања ми смо се уморили и како је било престало у животу још једно 170 до 180 лица, ја сам отирао до бележника Варга Ђуле и рекао му да смо већ заморени и да даље не можемо. Варга ме је питао: „Зар се не стидите, зар ви нисте Мађари?“ Ја сам онда изашао напоље и посао убијања смо наставили“. Овако признање даје ова звер у људском облику. И саме крвожедне убице уморне и засићене крви невиних, хтеле су да прекину даље убијање, али претставник власти, општински бележник, апелује у име мађарства, да се покољ настави.

Од многих учесника само је мањи део убица утврђен, а међу њима су и Фазекаш Михаљ, који је убијао Србе секиром и бацао их под лед у Тису и Ковач Елек. Овај последњи убијао је Србе на најсвирепији начин и бацао под лед чак и само прободене или рањене. Он је уживао садистички у мукама невиних жртава, тестерио је гола женска тела на пуци зими, са ироничним осмехом, и слушајући страховита запомагања жртава узвикивао: „Не плачите, полако ће Елек-бачи“.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини