Претреси и легитимисање као инструменти терора у Новосадској рацији

Претреси и легитимисање као инструменти терора у Новосадској рацији

Начин спровођења рације у Новом Саду открива механизам организоване репресије у којем су претреси станова и провера идентитета служили као средство издвајања, застрашивања и угрожавања српског и јеврејског становништва. Унапред припремљени спискови, садејство полиције, војске и жандармерије, као и поступање према укућанима на основу њихове националне припадности, указују на систематски карактер прогона. Позивање на скривено оружје и наводне нападе из приватних кућа обезбеђивало је привид безбедносног оправдања, док сведочења о намерном изазивању експлозија и накнадном оптуживању становника показују како су сами извршиоци стварали повод за даље насиље. У таквом поступку, породични дом постајао је простор непосредне принуде, а административне и безбедносне радње саставни део терора над цивилним становништвом.

Дај ми академски увод за овај текст „Спровођење рације у ствари је почињало претресом станова и легитимисањем укућана. Ова акција је спровођена у скоро свим деловима града Новог Сада, где је било настањено становништво српске и јеврејске народности.
Као оправдање оваквог поступка органи су наводили: „постојање скривеног оружја”, „да неко из куће пуца”, „да је неко бомбу из куће бацио”, и „да се у околини скривају комунисти и родољуби”.

Претрес и легитимисање су вршили у мањем обиму самостално органи полиције у Новом Саду, док су у већем обиму и то у правилу тај посао обављали војска и жандармерија. У потоњим случајевима полиција је често пута предводила патролу до станова Срба и Јевреја код којих се имало уредовати, а остали део — и то важнији део посла обавила би војска и жандармерија. Оваквом приликом војска и жандармерија располагале су са напред састављеним списком Срба и Јевреја, и често пута већ при самом уласку у станове имале обичај да упитају да ли су дошле у стан особе са одређеним именом и презименом. Уредовање полиције је увек било блаже у оном случају, када је она вршила претрес и легитимисање. Међутим, уколико је тај посао обављала војска и жандармерија, питање већег или мањег степена окрутности зависило је од особа, које су сачињавале војничку и жандармеријску патролу. У сваком случају радило се о терорисању и шиканирању укућана српске и јеврејске народности. Упало је нарочито у очи фаворизирање припадника свих осталих народности. Није био редак случај, да је војска све укућане за време претреса присилила да стану уза зид и на њих уперила пушке с наредбом да се са места не смеју макнути, јер ће их у противном с места убити. Том приликом би употребили израз: „Не мрдај, јер ћу те као пса убити”. Како се услед изричите забране кретања нико од становништва, а нарочито Срби и Јевреји, није уопште по улицама кретао, већ се свако стално задржавао у становима, то је лако било војницима и жандармима да баце ручну бомбу, која је експлодирала и изазивала велику детонацију. Одговорност за то бацила се на Србе и Јевреје, који су становали у кући на коју је бомба бачена. Фашистички окупатори су држали да се никада права стварност неће сазнати. Међутим, преварили су се. Остало је очевидаца, који су лично видели када су војници из патроле бацили бомбу, која је наравно изазвала велику детонацију са делимичним разарањем, након тога ушли у кућу и укућанима Србима и Јеврејима у лице бацили оптужбу: „А ви сте бацили бомбу”. У једном случају поставили су све чланове породице у дворишту уза зид а војници су упереном пушком чекали наредбу вође патроле да изврше стрељање. Животи су спасени захваљујући само одважности једног члана породице, који је у последњем моменту узвикнуо: „Зар вас није срамота да убијате децу и ненаоружане људе?”.