МАСОВНО УБИЈАЊЕ НА НОВОСАДСКОЈ ДУНАВСКОЈ ПЛАЖИ „ШТРАНД”

МАСОВНО УБИЈАЊЕ НА НОВОСАДСКОЈ ДУНАВСКОЈ ПЛАЖИ „ШТРАНД”

Фашистичком окупатору, чини се да је за масовно убијање најпогодније место било новосадска плажа „Штранд”. Плажа је ван града, далеко од очевидаца, који би евентуално могли посматрати развој крвавих догађаја на њој.

И баш због овог разлога на новосадској плажи „Штранд” је страдало највише жртава.

Непријатељ се није морао много бринути око тога, како ће трагове својих зверстава отклонити. Дунав је био најпогодније место, да се сваки траг злочинима затре. Хладна вода Дунава је тих дана била масовна гробница неколико стотина поубијаних Срба и Јевреја.

Сами догађаји су текли овако:

На дан 21 јануара 1942 године фашистички окупатори с времена на време доводили су само појединце и убијали их на самој дунавској обали.

Убијање је настављено и 22 јануара 1942 године почев од 9 часова изјутра па до 4—5 часова после подне; фашистички злочинци доводили су из града мање групице људи, жена и деце до дунавске обале на „Штранду” и ту их убијали. Ни овога дана акција убијања Срба и Јевреја није још имала ону жестину и безобзирност, коју је тек идућег дана попримила. Када је у унутрашњости града на дан 23 јануара 1942 године започело немилосрдно убијање недужних Срба и Јевреја, био је тиме дат знак да се са оваковим поступањем започне и на новосадској плажи „Штранд”.

Масовно убијање жртава тога дана спровођено је по једном напред предвиђеном систему.

У разним деловима града била су предвиђена сабирна места. Војничке и жандармеријске патроле, када би се одлучиле после претреса и легитимисања да поведу са собом жртве, изводиле би их из станова и предавале војницима, који су их на улици чекали. Ови би их тада спровели до најближег сабирног места, које је за известан број улица било унапред предвиђено.

Од значајнијих сабирних места била су она: — на углу Цара Душана и Краља Петра II, — на углу улице Лазе Костића и Краља Петра II, — на углу улице Уставске и Шафарикове и — у Руменачкој улици.

Међутим, поједине војничке патроле појединачно су сакупљале жртве све дотле док се није образовала читава група људи. Војници су и случајне пролазнике, који су се враћали са легитимисања из Спомен Дома својим кућама, задржали и укључивали у ту групу и доводили пешице на „Штранд”.

На сабирна места довођене су жртве: људи, жене и деца. Често пута је та група износила 50—60 особа. У колико се ту затицао какав камион, жртве су одмах убацивали у камион и односили на „Штранд”. Обично би тај камион био опкољен војском, која се злурадо смејала и уживала у страшној судбини невиних жртава. Уколико све жртве нису могле да стану у камион, морале су ићи пешице.

Тамо где уопште није било камиона, жртве су биле сврстане у редове и од стране посебних спроводника пешице теране на „Штранд”.

Пре него што су жртве биле одведене са сабирних места, често пута су биле извргаване злостављању. Тако су на једном месту жртве биле постављене у три реда на сред улице а на углу је стајао уперен митраљез у њих. Одједном је пала наредба да се мора лећи у снег. Готово сви су то је толико разјарило једног официра, да је запретио: „Сви ћете бити побијени, ако се не престане са плачем и лелеком”.

Чим су жртве биле уведене у унутрашњост „Штранда”, стале су пред кабином, где се налазила берберница. То место је било удаљено око 10 метара од улаза. Одмах им је наређено, да испразне све џепове и да скину наките. После овога, наређено им је да скину зимске капуте и доње капуте, но пре тога су већ жртве могле приметити да је пред берберницом било много мушких капута и женских бунди. Одмах после овога наређено је жртвама да крену. Мушкарцима су покаткад везали руке на леђима. Женске нису везивали.

Жртве су одвођене на дунавску обалу и то на оном делу који се налазио баш спрам улаза у „Штранд”. Дунав је поред саме обале био залеђен, па су жртве доведене на сам лед, али тако да је одмах на домаку била дунавска вода. Пушке су опалиле, а жртве су одмах падале у воду или пак на лед. Ове потоње су доцније бацили у воду.

Фашистички злочинци су се најзверскије понашали, према деци. Бацали су живу децу у хладан Дунав.

И овом приликом су се могла чути запомагања жена, које нису имале снаге да издрже ове последње језиве тренутке.

Ово масовно убијање трајало је на дан 23 јануара 1942 године од 9 часова изјутра до око 4 часа после подне. Једног тренутка је убијање било тако обилно, да је један посматрач из винограда са друге стране Дунава помоћу свога часовника утврдио да је тога тренутка за један минут било убијено 15 особа.

Међутим, изненада око пола 4 часа после подне дошао је један официр аутомобилом из града. Одмах је ушао унутра у „Штранд”, и после кратког времена изашао напоље. Тада је издао наређење да се престане са убијањем, а преостале жртве да се одведу натраг у град, у Спомен дом.

Када је био наређен покрет према граду, опет је била употребљена реч „заробљеници”; официр је издао наређење „да се сви заробљеници одведу натраг у град у Спомен дом ради легитимисања”.

Али је пала и наредба „ако се ко из гомиле осврне, или ако се буде разговарао или застајкивао, одмах га треба убити”. И заиста наређење руководилаца је извршено. Том приликом успут су убијени стари трговац Ижак и његова супруга, који су услед изнемоглости, што услед старости, што услед дугог стајања по цичи зими од 28° степени испод нуле, застали. Лешеви су остали да леже у снегу, а остале жртве, престрављене овим догађајима, наставиле су пут даље према вароши.

Успут је један војник из пратње у разговору са једном жртвом рекао ове карактеристичне речи: „Хвалите Бога што је стрељање одложено, јер да то није учињено, и ви бисте сви били стрељани”. Ове искрене речи једног од фашистичких злочинаца несумњиво доказују нашу тврдњу да је читава новосадска рација планска инсценација догађаја у сврху да се над Србима и Јеврејима изврши крвави покољ.

Све преживеле жртве доведене су биле у Спомен дом, где су остале до ¾10 часова увече, а потом пуштене кући.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини