МАСОВНО УБИЈАЊЕ НА ДУНАВУ КОД БЕОГРАДСКОГ КЕЈА А СПРАМ САНАТОРИЈУМА Д-р УЗЕЛЦА

МАСОВНО УБИЈАЊЕ НА ДУНАВУ КОД БЕОГРАДСКОГ КЕЈА А СПРАМ САНАТОРИЈУМА Д-р УЗЕЛЦА

Прва два дана рације у Јаше Томића улици (Дунавска улица) протекла су сасвим обично. Првога дана рано ујутро један војнички одред образовао је свој штаб у кући број 34. Тога дана као и следећег вршили су се претреси станова и легитимисање грађана у становима и у Дому културе (Спомен дом), где су жртве биле довођене.

Међутим, увече на дан 22 јануара 1942 године дошао је у кућу број 34 Дињеш (или Дењеш) Јожеф, заставник (заслош), заповедник поменутог војничког одреда те је укућанима рекао: „Око Спомен дома бачене су бомбе на мађарске војнике и жандарме. То су свакако учинили Срби и Јевреји. Ми смо држали да ће се ствари лепо свршити, али после овога, ми морамо предузети строге мере.” И поред тога, што је неко од укућана заставнику нарочито скренуо пажњу на то, да би било немогуће да су то Срби и Јевреји починили, јер нико није смео од куће да се макне, — ипак је заставник на ово питање слегнуо раменима и одговорио отсечно: „Тачно је оно што ја кажем”.

То је значило наговештај масовног покоља Срба и Јевреја.

Освануо је страшни и крвави 23 јануар 1942 године. Са легитимисањем још није злочиначки фашистички окупатор престао. Међутим, око 10 часова пре подне војска и жандармерија почела је да сакупља српско и јеврејско становништво из улице Јаше Томића на углу санаторијума Д-р Јаковљевића. То сакупљање је трајало док гомила није порасла на 50—60 особа. У тој гомили је било људи, жена, стараца и деце. Међу њима је било и таквих, који су за време прва два дана рације били легитимисани у својим становима или у Спомен дому, а после тога пуштени својим кућама.

Када је окупљен био поменути број жртава војска и жандармерија је наредила покрет у правцу санаторијума Д-р Узелца а према дунавској обали. Гомила је била спроведена до краја трамвајских шина, које су се завршавале баш спрам споменутог санаторијума.

Изненада и неочекивано фашистички злочинци одапеше своје пушке и митраљезе и наста заглушна бука од пушчаних и митраљеских плотуна. Жртве су падале као покошено снопље. Плотуни су трајали све дотле док и последња жртва није била покошена. Фашистички злочинци се одмах приближише лешевима те се приступило бацању лешева у Дунав. Лешеви, који су имали прстења, ручне сатове и минђуше, вучени су по снегу до обале за руке, док остали за ноге. Злочинци су се тако извештили, да им је до обале увек полазило за руком да скину све драгоцености са жртава. Пошто је тих дана Дунав на самој обали био замрзнут, то су војници и жандарми деломично разбили лед и начинили довољно простран отвор и кроз њега бацали лешеве у Дунав под лед. Често пута су се морали послужити и чакљама, и са њима гурати лешеве под лед, јер је отвор у леду био закрчен великим бројем лешева.

Међутим, фашистички злочинац се није ограничио само на ово масовно злочинство. Да би олакшао рад својим џелатима, довео је једну групу људи, жена, деце и стараца на саму обалу Дунава а спрам Београдског кеја. Џелати су без оклевања приступили својој дужности. Но овде су практиковали са појединачним убијањима. Наиме, одвојена је била свака жртва и доведена до саме обале а у близини отвора у леду. По томе би џелат са револвером иза леђа гађао у потиљак жртве. Жртва би одмах падала на земљу. Пре него ли што би леш жртве бацили под лед, претражили би све џепове у оделу и оно што би тамо нашли, присвојили би. По томе би жртве, свакако још неохлађене, бацили у Дунав. На такав начин је на овом месту изгубило живот 30—35 особа.

Осим овакових масовних убијања на тим местима, било је убијања и у мањим групама па и саме једне особе. Убијена су два детета и њихови лешеви бачени у Дунав. Тако је том приликом изгубио живот и власник оближњег санаторијума, Д-р Узелац, кога су у лекарском мантилу непосредно пред самом кућом убили. Његов су леш бацили у Дунав, али су задржали новчаник у којем је било 20.000 пенга у готову као и уложна књижица код Државне хипотекарне банке са улогом од 590.000 динара.

И поред тога што је фашистички окупатор са своје стране предузео све мере опрезности, да би сваки траг његовој злочиначкој акцији затро, ипак му то није у потпуности пошло за руком, јер је било доста очевидаца овог нечувеног покоља мирних Срба и Јевреја.

Особље брода „Корана”, који је тога дана саобраћао између Новог Сада и Петроварадина и то баш спрам места где су се зверства догађала, посматрало је све оно што се на новосадској дунавској обали догађало. Брод се једва кретао, јер је на површини воде било много лешева, које је вода, узбуркана пропелером лађе, избацивала напоље. Дунав је био тих дана само на обали залеђен.

Крвави и зверски догађаји на новосадској страни Дунава брзо су се прочули по Петроварадину, тако да је велик број Петроварадинчана посматрао оно што се збивало на Београдском кеју. Неки су посматрали са дунавске обале поред пешачког моста (који је био срушен), а други са града Петроварадина. Језиви су били сами догађаји, али су још језивија била запомагања жртава са обале Дунава.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини