„Имали смо налог да поубијамо све Јевреје а од Срба само оне, који нису знали перфектно мађарски нити су раније били аустријски или хонведски официри”

„Имали смо налог да поубијамо све Јевреје а од Срба само оне, који нису знали перфектно мађарски нити су раније били аустријски или хонведски официри”

Спровођење рације у ствари је почињало претресом станова и легитимисањем укућана. Ова акција је спровођена у скоро свим деловима града Новог Сада, где је било настањено становништво српске и јеврејске народности.

Као оправдање оваквог поступка органи су наводили: „постојање скривеног оружја”, „да неко из куће пуца”, „да је неко бомбу из куће бацио”, и „да се у околини скривају комунисти и родољуби”.

Претрес и легитимисање су вршили у мањем обиму самостално органи полиције у Новом Саду, док су у већем обиму и то у правилу тај посао обављали војска и жандармерија. У потоњим случајевима полиција је често пута предводила патролу до станова Срба и Јевреја код којих се имало уредовати, а остали део — и то важнији део посла обавила би војска и жандармерија. Оваквом приликом војска и жандармерија располагале су са напред састављеним списком Срба и Јевреја, и често пута већ при самом уласку у станове имале обичај да упитају да ли су дошле у стан особе са одређеним именом и презименом. Уредовање полиције је увек било блаже у оном случају, када је она вршила претрес и легитимисање. Међутим, уколико је тај посао обављала војска и жандармерија, питање већег или мањег степена окрутности зависило је од особа, које су сачињавале војничку и жандармеријску патролу. У сваком случају радило се о терорисању и шиканирању укућана српске и јеврејске народности. Упало је нарочито у очи фаворизирање припадника свих осталих народности. Није био редак случај, да је војска све укућане за време претреса присилила да стану уза зид и на њих уперила пушке с наредбом да се са места не смеју макнути, јер ће их у противном сместа убити. Том приликом би употребили израз: „Не мрдај, јер ћу те као пса убити”. Како се услед изричите забране кретања нико од становништва, а нарочито Срби и Јевреји, није уопште по улицама кретао, већ се свако стално задржавао у становима, то је лако било војницима и жандармима да баце ручну бомбу, која је експлодирала и изазивала велику детонацију. Одговорност за то бацила се на Србе и Јевреје, који су становали у кући на коју је бомба бачена. Фашистички окупатори су држали да се никада права стварност неће сазнати. Међутим, преварили су се. Остало је очевидаца, који су лично видели када су војници из патроле бацили бомбу, која је наравно изазвала велику детонацију са делимичним разарањем, након тога ушли у кућу и укућанима Србима и Јеврејима у лице бацили оптужбу: „А ви сте бацили бомбу”. У једном случају поставили су све чланове породице у дворишту уза зид а војници су упереном пушком чекали наредбу вође патроле да изврше стрељање. Животи су спасени захваљујући само одважности једног члана породице, који је у последњем моменту узвикнуо: „Зар вас није срамота да убијате децу и ненаоружане људе”.

Приликом оваквих претреса станова и легитимисања војска и жандармерија није имала никаква обзира спрам грађана српске и јеврејске народности. Они би их у лаким домаћим хаљинама, у којима су их затекли, изводили напоље на двориште на цичу зиму и пустили их да чекају по таквој хладноћи, за време док се они не би информисали код домара о томе, да ли би се тим људима имало што замерити или не. У највише случајева је живот појединаца био у рукама домара. Ови су се у много случајева заузимали за своје кућевласнике и тако им спасли животе. Доводили су тиме покат-кад и свој живот у питање, јер су се одупирали притиску војничке патроле да даду неповољне податке о кућегазди или станару. За Јевреје никакво заузимање није могло постићи успех.

На само понашање војничке патроле много је утицала та околност да ли су Срби, над којима је вршен претрес и легитимисање, знали мађарски језик. То је била велика олакшавајућа околност и томе имају многи да захвале, што се према њима у окрутности није ишло до краја. Да је ово тачно најбоље илуструју речи крвавог учесника у рацији Кењереш Јаноша ђака жандармеријске школе у Сексарду: „Имали смо налог да поубијамо све Јевреје а од Срба само оне, који нису знали перфектно мађарски нити су раније били аустријски или хонведски официри”.

Ови претреси и легитимисања вршени су у току сва три дана рације. Нису била ограничена само за једанпут. Код истих особа у току истога дана или следећег дана долазило је више патрола ради уредовања.

Приликом претреса и легитимисања војничка патрола ако се задовољила било из којег разлога са својим налазом у току уредовања, напуштала би стан а укућанима наређивала под теретом строгих последица да не смеју никоме ништа говорити. Често пута би само неке укућане одвели док би друге оставили.

Војничке патроле се нису ограничиле често на посао претреса и легитимисања већ су и прекорачиле свој делокруг, ослањајући се на свој положај у уредовању, који није био подлежан никаквој контроли. Одузимали су као најобичнији крадљивци готов новац и разне предмете од племенитог метала.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини