Покољ је завршен, претње су настављене

Покољ је завршен, претње су настављене

Једна од најважнијих брига фашистичког злочинца била је у томе на који начин ће отклонити видне доказе почињених зверстава, на који ће начин уклонити лешеве жртава, које су у току рације биле убијене.

Као што је сама рација била унапред припремљена и организована, тако је вршено и уклањање лешева жртава.

Фашистички злочинац је одмах у почетку започео уз нарочите припреме да уклања лешеве. Изван случајева масовног убијања на дунавској обали спрам санаторијума др. Узелца, фашистички злочинац је оставио извесно време лешеве на оним местима где је вршено масовно убијање. Шта више, из разних оближњих улица, које су биле близу места масовног убијања, доношени су поједини лешеви и ту привремено остављани. То је био случај са Успенским православним гробљем.

У први мах претставници градске управе хтели су све лешеве, који су се налазили на Успенском гробљу, да сахране у једну заједничку гробницу. У ту сврху се почело и са копањем гроба на дан 23 јануара 1942 године око 12 часова. Међутим ово војска није дозволила, јер је желела, да се по том питању једнако поступи у целом граду.

Тако је већ пре подне 23 јануара започело кружење камиона из центра града према периферији и то према Дунаву и обратно. Камиони су увек били напуњени са лешевима, које су сакупљали било на местима где су вршена масовна убијања, било пак на местима где су вршена појединачна убијања.

Лешеви су ношени на три различита места на Дунаву и то: — на дунавској обали, која се налази нешто мало низводно од места, где се на „Штранду” убијало, наиме, то је место било спрам зграде на води веслачког клуба „Данубивца”; — на Петроварадинском кеју, који се налазио на средини између некадања два моста преко Дунава; — у непосредној близини „Кланице”.

Ношење лешева је трајало до 25 јануара 1942 године.

На поменута места је већи број камиона долазио и истоваривао свој товар. Код „Кланице” је истовар трајао два и по дана. Сваког дана је донето четири камиона, тако да је за два и по дана било донето око 10 камиона лешева. Уколико је Дунав на тим местима био замрзнут, бомбама је у леду учињен мали отвор, кроз који су лешеви били убацивани а евентуално и чакљама гурани унутра.

Они лешеви, који су били у непосредној близини „Штранда” после убијања бачени у Дунав, били су се задржали међу остацима минираног гвозденог железничког моста. Када је почело са чишћењем дунавског корита од остатака мостовне гвоздене конструкције путем минирања, чак до пролећа су лешеви стално пловили Дунавом поред Новог Сада.

У вези ове појаве врло је карактеристичан труд претставника пограничне фашистичке војске око тога да се што пре затре траг овим лешевима који су пловили Дунавом. Наиме, између Новог Сада и Петроварадина је саобраћала лађа „Корана”. Како је она често пута наилазила на лешеве, то је дошао на сам брод командант једне пограничне јединице, — мајор Мор, — и издао особљу брода следеће упутство: „Кад год наиђете на пловећу лешину, прободите је да би потонула”.

Многи су пак лешеви слободно пловили Дунавом низводно, па их је вода избацила по разним ритовима и у близини разних места и са једне и са друге стране обале.

Завршетак рације пролазио је кроз следеће фазе: — издавање усменог налога око 4 сата после подне на дан 23 јануара 1942 године да се престане са масовним убијањем на новосадској плажи „Штранд” на Дунаву, — повлачење свих преживелих у просторије Спомен дома одакле су тек у 10 часова истога дана пуштени кућама, пошто им је претходно одржан нарочито карактеристичан говор, и — проглас од 23 јануара 1942 године о престанку рације, који је издао хонведски командант града Новог Сада.

Тврдња да су мађарске фашисте биле провоциране, највише је нашла израза у прогласу о престанку рације. У прогласу се изреком тврди, да су неодговорни и побуњени елементи за време тродневног истраживања пуцали и бацали ручне бомбе на мађарске хонведе и жандарме, услед чега је њих око 30—40 било рањено.

Фашистички окупатор је у прогласу ишао и даље. У намери да потпуно заведе јавност у погледу правог значења рације — наравно то му није пошло за руком — у прогласу се нарочито показао великодушним. Наиме, подвукао је, да рацију обуставља и успоставља пређашње стање без обзира на оружан напад на хонведе и жандарме, а ово све у намери да успостави од свих жељено мирно заједничко живљење.

Доследно спроводећи своје становиште, фашистички окупатор је признао да је за време рације било „и невиних” жртава. Међутим, нарочито је истакао, да нико ни не мисли да за ово повуче на одговорност хонведе и жандарме. Они за те жртве не могу одговарати. Одговорни су само они, који су напали хонведе за време вршења њихове службе. То су пак „комунистички партизани и други елементи, удружени са непријатељима Мађарске државе”.

Међутим, према досадашњем излагању развоја рације како у погледу припреме тако и у погледу самог спровођења несумњиво је утврђено:

а — да су Срби и Јевреји за време рације били стављени ван закона и изгубили сваку заштиту те остављени на милост и немилост мађарско-фашистичке солдатеске,

б — да су за време сва три дана рације били формално заточени у својим становима, и исте уопште нису напуштали, уколико их није присилио фашистички злочинац када их је одводио на губилиште.

в — да су мирно и достојанствено подносили све оно што им је злочиначки непријатељ неправедно наносио, и да за све то нису дали ни најмање повода, било каквом својом радњом пре рације а још мање каквом својом радњом за време рације,

г — да је „оружани сукоб”, односно „оружани устанак” плод злочиначке фантазије мађарско-фашистичког окупатора у намери да се коначно обрачуна са Србима и Јеврејима у Новом Саду.

Зато сматрамо да је и сам проглас од 23 јануара 1942 године кулминација подлог извртања правога стања ствари у погледу тока рације, а ово све са привидним циљем, да се јавности баци прашина у очи и добије оправдање за све злочиначке мере, које су том приликом примењене за време рације.

Колико је бестијалан био фашистички окупатор, најбоље илуструје онај пасус у прогласу, који предвиђа колективну одговорност талаца у двадесеторострукој релацији. Наиме, ако би једном хонведу и жандарму услед нечије „непријатељске акције ма и длака са главе фалила, тада би за случај да атентатор не буде пронађен, била узета задовољштина од 20 талаца Новосађана, о којима је састављен списак. Није потребно објашњавати, јер се само по себи разуме, да би се та задовољштина прибављала путем стрељања талаца. Дакле, иако је мађарски фашистички окупатор свесно извршио покољ над Србима и Јеврејима за време рације, ипак се и поред тога дрзнуо да запрети даљњим репресалијама у виду колективног стрељања.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини

Контактирајте нас

Портал „Новосадска рација“

За сва додатна питања молимо вас да нам се обратите путем телефона или електронске поште. Наше колеге ће вас контактирати у најкраћем року.

m