Ádám ház или „Жута кућа“ ужаса у Бачкој Тополи

Ádám ház или „Жута кућа“ ужаса у Бачкој Тополи

„Адам хаз“ — „Кућа ужаса“ или „Жута кућа“ у Бачкој Тополи

Ова зграда је била прави пакао за оне, који су кроз њу морали проћи. Онај ко је остао жив после свих претрпелих тортура, никада неће моћи заборавити кроз какве је све паклене муке прошао.

Контрашпијунажа у Новом Саду је била та, која је давала „људски материјал“ за крволочне инквизиторе „Куће ужаса“.

Инквизиција у „Кући ужаса“ била је страшна. Они који су је измислили и они који су је спроводили, били су праве звери у људском облику. Биле су то особе код којих је одавно замрла савест и сваки осећај човечности.

У чему су се састојали начини и средства спровођења инквизиторске тортуре у „Кући ужаса“ најбоље ће се показати а истодобно и њихов ужас најјаче осетити, ако пустимо да неке од жртава, које су ову голготу морале прећи и које су је издржале, својим речима опишу тај страховити пут.

Бесермењи Васа, тапетар из Новог Сада, по народности Русин, био је 22 августа 1941 године ухапшен од стране политичке полиције у Новом Саду и скоро одмах упућен стражарно, везан у ланце, у „Адам хаз“. Ево шта он прича о судбини која га је задесила: „Мене су дванаест дана тукли три пута дневно, ујутро, после ручка и увече. Тукли су овако: Положили би ме на једну клупу, везали би руке натраг, ноге везали за други крај клупе, а један од детектива, ставши на клупу, ударао би ме пендреком — у којем је морало бити какве жице — по табанима. Други детектив би сео на стомак, узјашио би ме и ударао по глави. Онда би ме ухватили за мошнице и чупали их. Овако су ме тукли 6—7 дана, а да ме нису ништа питали. Када би ме скинули са клупе, наредили би ми да четвороношке идем по соби, и онда би ме, како који од њих дохвати ногом и пендреком, ударали где стигну, по леђима, дебелом месу. Ако би пао онда би ме газили. Када је ово било готово, ударили би ми 20—30 удараца по длановима сваке руке и рекли: „Сада можеш ићи да се одмориш”. Овако је то било 12 дана”.

Потнер Марко, приватни чиновник из Новог Сада, по народности Хрват, био је спроведен у „Адам хаз” на дан 5. IX. 1941 год. из тополског логора, где је био упућен, од контрашпијунаже у Новом Саду, дана 11 јула 1941 године. Ево његових речи о претрпљеним мукама: „После боравка од пола сата у заједничкој соби, дошао је један детектив у цивилу, ударио ме по рамену и одвео у посебну собу. Овде је била намештена клупа. Нису ме ништа питали, већ су наредили да скинем капут, ципеле и чарапе. Када је ово било готово, на руке су ми навукли лисице, тако да су ми руке биле на леђима и онда ме навукли на клупу. Ноге су ми везали за клупу. Када су приметили да имам брух, нису ми сели на стомак али су почели да ме туку. Тукли су ме једно 3/4 сата. Тукли су ме по табанима пендреком. Када би се један уморио, онда би други узео пендрек и настављао да бије. Од страшних батина изгубио сам свест. Онда су ме одрешили, бацили на под и полили водом. Када сам се прибрао, један од њих бацио ме кроз врата напоље, а били су тројица, који су ме тукли. Излетивши из те собе, дочекао ме је један жандарм. Како нисам могао ходати однео ме је на спрат и бацио на сламу да легнем, иначе смо стално морали седети и гледати непомично у зид. Куриозитета ради напомињем, док су ме двојица тукли, трећи је јео лубеницу, а кад сам од страшних болова почео јаукати, тај ме је ударио кором лубенице по глави.”

Дињашки Нестор, крзнарски радник из Новог Сада, био је претходно ухапшен од органа Контрашпијунаже на дан 7 XI 1941 године и одведен у зграду Команде жандармерије у Футошкој улици у Новом Саду, а одавде још истога дана спроведен стражарно, везан ланцима у „Адам хаз”. Ево шта он прича:

„Испитивачи су били цивили, њих 2—3. Мене су испитивали да ли сам комуниста и које комунисте знам. Када су добили негативан одговор почели су ме тући. Морао сам пружити једну руку па другу, а они су ударали пендреком по длану. Набројао сам тако 65 удараца. Када су на поновном испитивању добили негативан одговор, метнули су ми руке на леђа, па лисице на руке и са стране леђа навукли клупу између руку, а ноге ми завезали за даску клупе. Онда је један стао ногом на моје потколенице а другом ногом на хокљу и тукао ме пендреком по табанима. Други је ставио на моја уста неки стари прслук да не бих викао. Тако су ме дужевремена мучили, а онај који ме туче, када се умори, сео би ми на стомак. После дужег мучења одрешили су ме и ја од болова нисам могао ципеле обути на ноге, јер су биле отекле. Тако се то понављало три дана”.

Логор у Бачкој Тополи

„У серији мучења било је и оваквих случајева: поставе на пример празну кутију „Симфонија” цигарета на патос, а ја се морам сагнути напред са испруженим рукама тако, да ми врхови ручних прстију додирују ножне прсте и у оваковом положају морао сам скакућући правити круг око оне кутије по читав сат до изнемоглости. Онда су ме вукли за мошнице и кидали тетиве на којима су мошнице причвршћене. Затим би ми натакли на главу џачић од хартије, напуњен са ситним песком, и за врат га везали. Осећао сам услед овога ужасне болове, јер ми је слуз и крв на нос ударала”.

Горе наведене живе речи саме по себи довољно говоре тако да им не треба додавати никакав коментар.

Неки су од силних батина умрли. Многи нису могли издржати страховита мучења, па су у избезумљености од силних болова скочили кроз прозор са I спрата и на тај начин изгубили живот. Један се од злостављаних бацио низ степенице главички, поломивши све вилице.

Сви затвореници су и пре и после саслушања морали седети у једној соби непомично, гледајући испред себе у једну тачку. Ко год се само макнуо био је одмах од присутних жандарма мучки кундачен.

За време саслушавања, које се обављало у суседној соби или у подруму, могла се чути страховита вика, силно јаукање и запомагање оних, који су саслушавани. Приликом уношења у заједничку собу саслушавани се нису могли просто познати. Долазили су избезумљени, крвави, модри, натечених образа и усана, разбијених глава, а данима нису могли да стану на ноге, јер су им табани били од силних удара отечени.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини