Рација припремљена пре сукоба у жабаљском риту

Рација припремљена пре сукоба у жабаљском риту

Припрема рације у Шајкашкој није се ограничавала на стварање атмосфере страха, већ је имала и јасно уочљиву административну и полицијску димензију. Пописивање бивших југословенских официра и подофицира, разматрање њиховог интернирања и пресељења, као и ширење непроверених обавештења о наводно припреманом устанку током православног Божића, омогућили су окупаторским властима да српско становништво унапред представе као безбедносну претњу. Мањи оружани сукоб у жабаљско-чурушком риту, окончан већ 4. јануара 1942. године, није био стварни узрок потоњих масовних репресалија, већ непосредан повод којим је оправдавана раније припремана акција. Несразмера између ограниченог сукоба и обима насиља које је уследило показује да рација није представљала изненадну реакцију окупационих снага, него спровођење већ обликованог плана усмереног против српског становништва Шајкашке и других места јужне Бачке.

„Божић ионако нећете славити“ – Претње које су најавиле покољ у Шајкашкој

„Новосадска експозитура Земаљске власти за контролу странаца крајем 1941 године тражи од свих среских начелника и полицијских власти тачан попис активних официра и подофицира бивше југословенске војске који су настањени на подручју власти, па срески начелник жабаљског среза актом број 2388/1941 тражи од свих подручних општина хитан попис њихов, са обавезном напоменом какве су мере безбедности предузете против њих и да ли се указују као потребне мере интернирања или пресељавања у позадину. 2 јануара 1942 године шеф новосадске полиције Ђула Зомбори упућује свим нижим грађанским и војним властима поверљиво саопштење о томе, како је неко лице из села Марадика у Срему донело наредбу, да се о православном Божићу отпочне напад на Мађаре и Немце и да је истог дана ухваћен и разговор два лица, од којих је једно јеврејског изгледа, који су у истом смислу говорили. Ово саопштење шефа новосадске полиције окупатора послато је од стране бачког поджупана витеза Бајша-а свим среским начелницима бачке жупаније. Дакле, сама окупаторска власт измишља наредбе о устанку и побуни, што доказује очито спремање на извршење рације. Приближавањем јануара 1942 године убацивано неспокојство је расло, подржавано са званичне стране. 4 јануара 1942 године дошло је у риту жабаљско-чурушком до мањег оружаног сукоба између једног мањег извиђачког одреда војске и још мањег одреда родољуба. Овај је оружани сукоб, како је утврђено, већ 4 јануара 1942 године био ликвидиран и није могао, нити смео, да послужи као повод никаквим масовним репресалијама, а нарочито не крвавој и бесомучној рацији. И као да се само чекало на неки ма и најмањи повод, да се бес и дивљаштво мађарских окупационих снага, знатно потпомогнуто једним делом овдашњег мађарског фашистичког становништва, сручи одједном на српски народ Шајкашке, а затим Новог Сада, Старог Бечеја и Србобрана. “

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини