АГРЕСИЈА МАЂАРСКЕ НА КРАЉЕВИНУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1941. ГОДИНЕ

АГРЕСИЈА МАЂАРСКЕ НА КРАЉЕВИНУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1941. ГОДИНЕ

Мађарска је настојала свим средствима да прикрије
своје територијалне претензије према Војводини односно
Југославији па је са Краљевином Југославијом 12. децембра
1940. године потписала Уговор о сталном миру и вечном
пријатељству. У члану 1. овог Уговора наводи се: „Постојаће
сталан мир и вечно пријатељство између Краљевине Југо-
славије и Краљевине Мађарске“.

Међутим то је била маска за међународну јавност да је
у питању један мирољубиви акт Мађарске према Краљевини
Југославији. Регент Миклош Хорти (Miklos Horty) је у свом
писму обавестио Адолфа Хитлера да Мађарска ни потписи-
вањем „уговора о вечитом пријатељству“ није одустала од
својих ревизионистичких захтева према Југославији.12
Ово писмо регента Миклоша Хортија је веома брзо ре-
ализовано када је као савезник нацистичке Немачке Мађарс-
ка је 11. априла 1941. године објавила рат Југославији и уче-
ствовала у агресији на Краљевину Југославију и са својом
војском 12. априла 1941. године ушла у Бачку и Барању.
Неколико дана раније југословенска војска се потпуно ева-
куисала и повукла из Бачке и Барање, тако да је мађарска
војска неометана и без икаквог отпора за четири дана заузе-
ла и окупирала Бачку и Барању.13 Мађарска је настојала да
ову агресију на Краљевину Југославију прикаже као да је у
питању ослобођење „Делвидека“- Јужног краја како је био
ревизионистички назив за Бачку и Барању.14
Наведена агресија Мађарске на Краљевину Југославију
11. априла 1941. године која ничим није изазавана од стра-
не Краљевине Југославије са међународноправног аспекта
представља класичан акт агресије, који је био противан по-
стојећем међународном праву и који је као такав осуђен пре-
судом Међународног војног суда у Нирнбергу 1946. године.1Потребно је одмах нагласити да ратна окупација
(occupatio bellica) по међународном праву значи насилно
заузимање туђе суверене територије од стране неке друге
државе као и успостављање своје власти на тој освојеној
територији. Ратна окупација је фактичко стање а не правно
и оно има привремени карактер и не значи да постоји пренос
суверенитета над окупираном територијом. Практично, сва
права окупиране државе се не укидају, него се само привре-
мено суспендују док траје окупација.16
Долазак мађарске окупационе војске у Бачку је још на
граници дочекан са цвећем и заставама од стране локалног
мађарског становништва. Иначе, улазак мађарске окупацио-
не војске у Бачку и Барању без борбе није задовољило мађар-
ско војно руководство, па је мађарска војска инсценирала и
фингирала17 односно лажно представила сукоб са „српским
четницима“ путем пуцњаве у многим местима у Бачкој, па
је то био „доказ“ да су извршени напади на мађарску војску
и тада су почела масовна убијања мирног цивилног станов-
ништва Срба, Јевреја, Рома, Црногораца, Руса, Словака, Ру-
сина, Украјинаца и Пољака. Масовни ратни злочини мађар-
ске окупационе војске уз помоћ већине локалног мађарског
и немачког становништва били су многобројни и разноврсни
да је немогуће описати их у потпуности у једном оваквом
чланку.
Мађарско локално становништво је формирало тзв.
„народну стражу“ чији су чланови били „немзетери“ који
су постојали за сво време мађарске окупације Бачке и који
су вршили ратне злочине над Србима, Јеврејима, Ромима

и другим немађарским националностима. Убијање, прем-
лаћивање, хапшења, одвођење у логоре, пљачкање имовине
почело је у Суботици 12. априла 1941. године и наставило
се у свим градовима, насељеним местима и селима где су
живели Срби, Јевреји, Роми и други немађарски народи.18
По угледу на своје савезнике Немце, мађарска окупа-
циона власт у Бачкој и Барањи је већ у априлу и мају месецу
1941. године формирала читав низ концентрационих логора
за Србе, Јевреје, Роме и друге немађарске народе. Навешће-
мо само неке: Нови Сад, Суботица (Соколски дом, касарна
на Палићком путу и код „Убошког дома“), Апатин, Врбас,
Стари Бечеј, Бачка Паланка, Бачка Топола, Тител (Свилара),
Визић у Бегечу, Дероње, Сента, Оџаци, Стара Кањижа, Ју-
говићево, Сомбор, Кнежеви Виногради и Бели Манастир.19
Поред наведених концентрационих логора, мађарс-
ке окупационе власти су транспортовале ухапшене Србе,
Јевреје,20 Роме21 и друге немађарске националности у кон-
центрационе логоре и затворе у Мађарској. Највећи концен-
трациони логор у Мађарској је био логор Шарвар, који је
назван „логор уништења“.22 Остали логори су били: Барч,
Баја, Нађкањижа, Киштарачи, Гарања, Фенађшаг, „Толонц-

хаз“ у Пешти, Ходош, Хођшаг, Кишкундорш, Киштарач,
Лешенцетањ и други.23
У наведеним концентрационим логорима где су интер-
нирани Срби, Јевреји, Роми и други немађарски народи, ни
по којем међународно правном основу нису могли да буду
третирани као ратни заробљеници из веома простог разлога
што нико од њих није био војно лице нити имао било какве
везе са војском. Када се погледа састав тих логораша види
се да је ту поред мушкараца било и жена, деце, стараца и
немоћних лица. Резон мађарских окупационих снага је био
да су криви само зато што су то Срби, Јевреји, Роми и дру-
ги словенски народи. То су били класични ратни злочини
против цивилног становништва који су били предвиђени у
Правилнику о законима и обичајима рата на копну из 1907.
године, у Делу III. О војној власти на територији неприја-
тељске државе, чланови 42-56, а који је потисала и ратифи-
ковала Аустроуграска и сукцесор Мађарска.

План мађарске владе и окупационе војске се састојао
у денационализацији, да се из Бачке насилно протера чита-
во српско становиштво, уз конфискацију читаве непокретне
и покретне имовине протераног српског становништва. За-
тим, да се на њихово место досели мађарско становиштво

из Буковине и из Ердеља. На овај начин се вршила политика
насилног мењања етничког састава у Бачкој на штету Срба,
Јевреја и Рома. Протеривање српског становиштва почело је
од првих дана окупације, када су протеривани сви српски
колонисти који су досељени после Првог светског рата, Срби
из Босне и Херцеговине, Срби из Хрватске, Црногорци, Јев-
реји и Роми који су се доселили у Бачку после 31. октобра
1918. године и протеривање је трајало са свим прекидима
све до септембра 1941. године.25 Број протераних Срба из
Бачке према различитим изворима креће се до 56.000 лица.26
Протеривање-исељавање Срба вршили су „немзетери“ ло-
кални Мађари, који су мађарској војсци достављали податке
о Србима које треба протерати. Протеривање је био брутал-
но, где су патроле жандара и „немзетера“ купиле људе ноћу
по кућама, одводиле на зборна места и издавале наредбе да
се морају иселити у року од пет минута до два сата, а негде
одмах.27
Протеривање Срба је било преко Дунава код Пет-
роварадина у Србију у правцу Београда, други део преко
Сремске Митровице у тзв. Независну Државу Хрватску, а
један број је протеран и у Банат. Број усељених Мађара из
Буковине, Ердеља, Босне, Србије и других крајева рачуна се
на преко 20.000 лица. Мађарска је планирала да протера из
Бачке и Мађарске још 150.000 Срба. Међутим, овај план је
осујетила Немачка. Тада је дошло до забране даљег проте-
ривања од стране немачких окупационих власти, јер су се
Немци плашили доласка толиког броја Срба у Србију који
ће се ставити на страну партизанских устаника као „…неис-
црпну резерву за народноослободилачки покрет“. Немачкаје поред осталог намеравала да од Бачке, Барање, Баната и
јужних делова Ердеља формира немачку покрајину Судган
(Зидган).28 Власти тзв. Независне Државе Хрватске нису хте-
ли да примају протеране Србе, него су их враћале у мађар-
ску окупациону зону. Међутим, нису сви Срби враћени у
мађарску окупациону зону, него их је примљено преко 4.000
који су упућени у концентрациони логор Јасеновац где су
сви убијени.29
Народноослободилачки покрет у Бачкој 1941-1944. го-
дине није био јак и масован и углавном се сводио на мање
оружане акције, диверзије и саботаже, јер у равници је било
просто немогуће водити партизански односно герилски рат
који се са успехом водио у планинским пределима Србије,
Босне, Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Словеније. Уко-
лико би мађарска војска или полиција заробила неког пар-
тизана, рањеника, болесника или симпатизера углавном би
по кратком поступку био убијен. Наиме, Мађарска као и
њени савезници нацистичка Немачка и фашистичка Италија
нису партизанима признавали статус зараћене стране, него
су их ставили ван закона и углавном убијали приликом за-
робљавања на лицу места, или после заробљавања и кратког
саслушавања.30 У ретким случајевима неког од заробљених
партизана су слали у концентрационе логоре, где су у нај-
већем броју случајева умирали или били убијени. Са аспекта
међународног хуманитарног права који је тада важио, Мађар-
ска је масовно кршила тада важећу Конвенцију о поступању
са ратним заробљеницима од 27. јула 1929. године. 31 Наиме,

наведена Конвенција је предвиђала заштиту и побољшање
положаја ратних заробљеника. Женевска конвенција о по-
ступању са ратним заробљеницима из 1929.године има 97
чланова који су подељени у осам делова. У првом делу су
предвиђене опште одредбе (чл.1-4), други део регулише пи-
тање о заробљавању (чл.5-6), трећи део регулише питање
заробљеништва који је подељен у пет одељка (чл.7-67), чет-
врти део регулише питања о завршетку заробљеништва који
је подељен у два одељка (чл.68-80), шести део који обухвата
само један члан и то члан 81 регулише питање примењи-
вање конвенције на извесне категорије грађанских лица, док
осми део предвиђа одредбе о изврешењу ове конвенције и то
у три одељка у чл.82-97.

Јелена Ђ. Лопичић Јанчић
МЕЂУНАРОДНО ПРАВНИ АСПЕКТ
РАТНИХ ЗЛОЧИНА МАЂАРСКЕ
ИЗВРШЕНИХ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ
СВЕТСКОГ РАТА 1941-1944. ГОДИНЕ
У ВОЈВОДИНИ