Бирократско прикривање злочина: термин „нестали“ у документацији о Рацији

Бирократско прикривање злочина: термин „нестали“ у документацији о Рацији

Један од најзначајнијих, али често занемарених извора за разумевање механизама прикривања масовних злочина није само оно што државни органи чине, већ и начин на који о тим злочинима говоре. Језик службене документације представља важан инструмент власти, јер кроз пажљиво биране формулације не одражава само стварност већ је и обликује, усмеравајући начин на који ће догађаји бити схваћени, документовани и касније тумачени. У случају Новосадске рације и злочина почињених у Јужној Бачкој током јануара 1942. године, управо анализа административног језика открива читав систем бирократског ублажавања стварности, у којем масовно убијени људи престају да буду жртве злочина и постају тек лица „нестала у вези са догађајима“.

Оваква терминологија није била случајна нити искључиво правно-техничке природе. Напротив, она представља део ширег механизма институционалног дистанцирања од одговорности. Уместо речи које би недвосмислено указивале на злочин — попут „убијени“, „ликвидирани“ или „жртве“ — службени документи користе неодређене и привидно неутралне изразе који остављају простор за сумњу, релативизацију и одлагање суочавања са истином. На тај начин административни апарат не пориче директно да су људи нестали, али истовремено избегава да именује узрок њиховог нестанка. Језик постаје средство прикривања, а бирократија посредник између злочина и његовог службеног тумачења.

Посебну историјску тежину овом питању даје чињеница да су тела многих „несталих“ месецима касније испливала из Дунава и Тисе. Оно што је у документима вођено као нестанак, у стварности је представљало последицу масовних егзекуција чији су трагови били бачени у реке. Управо зато телеграфски извештаји новосадске полиције о испливавању десетина распаднутих лешева представљају својеврсни судар стварности и административног језика. Реке су избацивале доказе које бирократија није могла у потпуности да сакрије. Лешеви који су испливали на површину истовремено су разобличавали и злочин и језичке механизме његовог прикривања.

Из тог разлога, анализа службене терминологије није споредно питање историографије већ важан пут ка разумевању начина на који су модерне државне структуре настојале да управљају сећањем на злочин. Случај новосадских „несталих“ показује како се иза наизглед безличних административних формулација може скривати читав систем политичке и моралне амортизације одговорности. Тамо где су документи говорили о „несталима“, реке су месецима касније сведочиле о убијенима. Управо у том раскораку између бирократског језика и материјалних трагова злочина открива се једна од најупечатљивијих димензија политике прикривања Рације.

„Мађарски државни органи веома пажљиво формулишу своје изразе. Ни у службеној преписци, ни у самом списку имена нема мртвих, већ само лица нестала у вези са догађајима.

А нестати се може на разне начине. Видели смо да су током Рације лица нестала из редова цивилног становништва углавном нестајала на само два начина: у Дунаву или у Тиси.

Формулација службених докумената настоји да створи утисак да је реч о лицима која јесу нестала, али би се још увек могла појавити. Заиста, нешто слично догодило се 11. маја 1941. године у Новом Саду, и то у великим размерама.

О том случају новосадска полицијска управа у телеграфском извештају обавештава:

„Част ми је да известим да је данас у плавном подручју Дунава, у близини новосадске кланице, на површину испливало око 30 до 40 лешева који су већ били у поодмаклој фази распадања, након што је водостај знатно опао.

О томе сам обавестио Краљевско мађарско тужилаштво.

Пре него што предузмем даље мере, молим за упутства Министарства правде, јер је реч о ванредном случају, с једне стране због великог броја лешева, а с друге стране зато што је вероватно да потичу из јануарских догађаја.

Са своје стране, с поштовањем молим за одговарајућа упутства у погледу обављања увиђаја над лешевима, као и у погледу њихове сахране од стране градских власти.““

Напомена: У овом тексту аутор управо указује на језик бирократије — жртве се у документима не називају „убијенима“ или „мртвима“, већ „несталима“, иако су њихова тела месецима касније испливала из Дунава. То је важан показатељ начина на који су власти покушавале да административно ублаже или прикрију размере злочина.“

Извор: adattar.vmmi.org