ДРАГОЉУБ ВУЈОВИЋ: ПОГРОМ У СИРИГУ 1941. ГОДИНЕ

ДРАГОЉУБ ВУЈОВИЋ: ПОГРОМ У СИРИГУ 1941. ГОДИНЕ

 

 

Реците нам нешто о историјату Сирига, а потом и о страдању српскога народа, које је у Сиригу почело још 1941. године.

 

Сириг је формиран на ледини 1927. године. Први становници потичу из Лике, Босне и Херцеговине и само две породице су биле из Црне Горе. Они су прво били колонизовани од 1921. до 1925. године у Вајској и Бођанима на имању грофице Марије Сечењи. Прва поплава насеља била је 1924, друга 1926. године, а, поред тога, била је сушна година. Они су побегли од глади и дошли у глад. Били су потпуно нељудски услови за живот, јер су били смештени у стајама, помоћним објектима на пустарама. Године 1926. делегација колониста је отишла у Београд и затражила или да буду враћени назад у завичај или да буду колонизовани на другом месту. Под удар аграрне реформе је дошла и земља Српске Православне Цркве која се налази на пустари Сириг и она је надељена колонизаторима. Парцелизација је извршена 1926. године, а већ 1927. је почела градња села и та година се узима за годину оснивања Сирига. Село је тада припадало Турији. Међутим, између Турије и Сирига је постојао само земљани пут, који је зими практично непроходан. Зато је 1930. године донета одлука да Сириг припадне општини Темерин. Сириг све до данас, са неким малим прекидима, припада општини Темерин. Зашто општина Темерин? Темерин је удаљен од Сирига свега шест километара. Такође, налазио се поред тврдог пута, туцаника. Тако је Сириг померен и грађен поред  пута који води  на запад према Богојеву, па до Вршца на истоку. Стога је Сириг припао општини Темерин. Друштвени живот у Сиригу је почео да се развија. Године 1931. је изграђена школа. Имала је четири учионице, једну велику која је била фискултурна сала. У дворишту школе подигнута је амбуланта са купатилом од пет кабина и осам тушева. Следеће, 1932. године је формирано Соколско друштво, чији чланови су вежбали у школи која је тако постала и центар друштвеног живота у селу. Соколско друштво је бројало 237 чланова. Учествовало је и на слету у Прагу. Соколство је и кренуло из Чешке, а било је прихваћено у Босни и Херцеговини, отуда и овде. Први председник Соколског друштва био је Ђорђе Шпаравало, начелник је био његов брат Боро Шпаравало, а секретар учитељица Дивјак. Године 1939. формиран је „Препородˮ, са неких седамдесетак чланова. Село је било под пуном пажњом Црвеног крста и Хигијенског завода из Новог Сада и Аграрног уреда. То је била срећна околност, куће су плански изграђене. Такође, организована су два домаћичка течаја у којем су младе жене и девојке обучаване у припремању хране, хигијени и другом, јер се другачије живело у динарским, сточарским крајевима него у Војводини. Овде је ипак био развијенији начин живота.

После четрнаест година рат је био на видику. Уследило је бомбардовање Београда. Војска Краљевине Југославије се повлачила са мађарске границе. Ишла је међународним путем који је завршен 1939. године и водио је кроз Сириг. То је пут Беч – Будимпешта – Суботица – Нови Сад – Београд. Мађарска војска је ушла у Бачку и Барању са три колоне. Једна је ушла поред Тисе, друга овим путем и трећа тамо према Барањи. Колона која се кретала из Суботице одмах је почела са спровођењем унапред припремљеног сценарија. То сазнајемо из књиге историчара Драга Његована Улазак мађарске војске у Бачку и Барању. Он је навео податке да је мађарска војска приликом уласка, од границе па до Дунава, убила три и по хиљаде цивила. Овде бих истакао једну паралелу. Наиме, 1918. године, када је српска војска запосела Војводину, није се десило ниједно убиство. Јесте страдао један војник у Сенти, али, према писању њиховог листа Торонтал из Зрењанина, ниједан цивил није страдао. Мађари су описивали, хвалили и величали понашање српске војске и српских официра. Дакле, ово су очито били испланирани злочини. Зашто баш Сириг? Њима су на мети била колонистичка насеља. Касније је мађарска окупациона власт, током априла, протерала све оне који пре 31. децембра 1918. године нису били житељи Војводине.

Дакле, мађарска војска 11. априла напада, а 12. априла улази у Бачку. У Темерину је 11. априла формирана немзетерска станица. Немзетери су народна стража. Сутрадан, 12. априла су формирали власт у Темерину. Сменили су Немању Сувајџића, јавног бележника, и ставили га у кућни притвор. За бележника су изабрали његовог заменика Јосипа Ајнхарта. Тада су село поделили на квартове. Потом, 13. априла ујутру, у девет часова, у Темерин преко Госпођинаца долази мађарски официр са два тенка. Он тада именује или озваничава ове новопостављене. Телефоном из канцеларије Ајнхарт зове председнике општина Госпођинци и Жабаљ да хитно дођу са свештеником. Они су врло брзо дошли и Ајнхарт им је саопштио да ће кроз њихова села проћи мађарска војска и, ако само један пуцањ чује, сравниће село са земљом. Све се дешавало у време католичког Ускрса и официра су, а то видимо из каснијих изјава, одвели на ручак. Ајнхарт је у десет часова једним колима послао у Сириг групу Мађара немзетера. Међу њима је био Шандор Елек, касније ћу се вратити на то име. Они су добили задатак да покупе оружје. Које оружје? Војни одсек из Сомбора је, наиме, Соколском друштву доделио педесет пушака да наоружа омладинце да, када се повуче војска, одржавају ред. У девет часова је из правца Србобрана наишла претходница од троје борних кола. На улазу у Сириг су постављена три противтенковска топа из правца Србобрана. Они су дејствовали и двоје борних кола је уништено и погинуло је шест војника, цела посада и са њима натпоручник који је био вођа. Зашто наглашавам број шест? Јер је на стрељање истерано шест стотина осамдесет и три становника Сирига. Тада ови у Темерину нису за то знали. Војска се после губитака повукла и када су ови из Темерина дошли, ту више није било војске. Колима су отишли за Србобран. Остао је Шандор Елек и тридесетак немзетера је дошло, што бициклима, што пешке. После прикупљања оружја, наоружали су се. У једанаест часова су почели да истерују село. Истерали су их поред пута, а онда кроз сат времена рекли да могу да се врате.

У тринаест часова се враћа из Србобрана група која је отишла да се види са мађарском војском. Они дају наређење немзетерима да истерују село. Село је истерано на ливаду, где се данас налази спомен-обележје, на улазу из правца Србобрана, са десне стране гледано према Сиригу из Србобрана. Чим се десио сукоб, одмах је западни део села побегао у атар и према Змајеву и Степановићеву. Према писању и анализи коју је после радио дугогодишњи директор школе у Сиригу, на ливаду су истерана шесто осамдесет и три мештана Сирига. У четрнаест часова је почело истеривање села и завршено у шеснаест часова. У шеснаест часова је наишла претходница мађарске војске. Претходница је мирно прошла. Мештани су по наређењу морали да устану, машу белим заставама и вичу: „Живео Хорти!ˮ Онда је један војник из претходнице са мотоцикла пуцао из пиштоља у ваздух и забранио им да узвикују ту паролу. Тако је претходница прошла.

Сада се враћам на сведочење Ђорђа Шпаравала. Он је био службеник у општини. Он је на суђењу дао изјаву да је, када је прилазио селу, видео да је претходница мађарске моторизоване јединице прошла кроз село. Улице су биле пусте, њима су се кретали само немзетери и почели да пуцају у ваздух када је претходница прошла Та пуцњава је трајала двадесетак минута. Он је са својом породицом отишао у Темерин. Тамо су га одмах ухапсили. Када је наишао главни део војске, онда се зауставио један камион, пришли су му немзетери. Очевици кажу да је то био један официр са повезом на оку. Он је издвојио известан број војника са митраљезима и пушкама и онда је отпочела паљба. Неко је повикао: „Лежи народе!ˮ Ко је могао полегати, полегао је. Та пуцњава из митраљеза и из пушака је трајала десетак минута. Народ се разбежао према змајевском атару, ко је како стигао и могао. Престала је пуцњава и они су наставили даље пут. Тада је остао шездесет један убијени и педесет и три рањена. Сутрадан ујутру дошли су немзетери и из револвера побили тешке рањенике. Народ се делом вратио кућама, а део је побегао за Змајево и Степановићево. Један део породица, међу којима и моја, мој стриц и мој отац, су отишли на Иванића салаш. Нису излазили да дочекају војску. Сутрадан су дошли немзетери и све их отерали у Темерин. У Темерину су прву ноћ преноћили сви заједно у подруму. Онда су издвојили жене и децу, а двадесет девет мушкараца изнад шеснаест година су затворили. Они су били у том затвору и били су изведени на стрељање. Већ су били постављени митраљези када је у двориште утрчао адвокат Михаљ Фехер, махао рукама као на филму, пришао официру и са њим се жустро расправљао и официр је наредио да се сви врате назад. Пуштени су 22. априла и протерани са породицама преко Дунава. Од њих двадесет деветоро, петорица су задржана. Та петорица, а међу њима су Веле Зец, Мане Веселица, Васо Сфорцан, кафеџија Јефто Суботић и староседеоци Сава Ћурчић и Владисав Миодраговић, чији су салаши непосредно код Сирига. Сава је мучен, претучен, бацан са камиона. Глава му је била сва отечена. Ја сам то слушао од мог оца, а у својој изјави је то касније рекао адвокат Михаљ Фехер. Оптуживали су га да је код њега страдао слуга од шеснаест година, што Фехер демантује и каже да је овај умро од дифтерије. Свеједно, они су били негде у Темерину. Четворица Сирижана које сам поменуо, заједно са Аврамом Каракашевићем, отерани су у Кањижу у затвор, после тога у Суботицу. Из каснијих докумената смо сазнали да је њима било суђено, пресуда није била донета јер нису имали за шта да их осуде, али су они, наводно, на путу од Суботице према Кањижи покушали да побегну, па су убијени. Гроб им се до данас не зна.

Шта се десило даље са Сирижанима који су преживели? Они који су лакше рањени и они који уопште нису били рањени побегли су у Змајево и Степановићево. У Змајеву су одмах у кафану Кобиларева затворени мушкарци старији од шеснаест година. У Степановићеву, које је такође колонистичко место, били су се сместили код родбине. Војска је 18. априла дошла и наредила да дођу сви Сирижани. Дакле, оно што је важно напоменути јесте да је почео да се шири глас да су Сирижани пружили отпор мађарској војсци, да су на њих пуцали – вероватно та деца од две, три и пет година – и да је зато, бранећи се од тога, мађарска војска ове убила. Према подацима из извештаја жандармерије из Темерина, који су упутили у Нови Сад среском надлештву, они кажу да су 18. априла покопали две стотине умрлих Сирижана, који су, како кажу, погинули у окршају са мађарском војском у три гробнице на месном гробљу. Ми, дакле, оперишемо са податком сто једанаест, који је сигурно минималан. Знамо имена, презимена, годину рођења. Ту су се затекли и војници који су се враћали кућама, затекли су се и житељи из других места. Дакле, две стотине је вероватно најмањи број. Приликом тог масакра карактеристичне су две ствари. Два вршњака од седам година седела су у крилу својих мајки. Блажу Суботића је попрскала мајчина крв, која је остала на месту мртва. Душану Рамићу, са којим сам имао прилику да разговарам, преминуо је пре пар година. Њему је метак прошао кроз руку, што није осетио, и мајци је у стомаку убио плод – била је у седмом месецу трудноће. Умрла је у тешким мукама у Турији јер нису хтели да јој укажу медицинску помоћ. Душко Рамић је остао у Турији, преживео је рат. До смрти је обилазио месара Зеремског, коме је син убијен у Рацији у Новом Саду. Исто тако, ујак је Босиљку Рамић, која је имала непуне две године, узео испод мртве мајке. Предао ју је њеном стрицу, Лазару Рамићу. Лазар је, како рекох, био у логору. Девојчица је доспела, вероватно ју је он предао, у сиротиште у Суботици, одакле ју је усвојила једна мађарска породица. Када је први пут дошла у Сириг шездесетих година није знала ни реч српског.

Хтео сам само да кажем и пар речи о 14. априлу. Тада су дошли војска и немзетери и по кућама убијали. Значи, шездесет и једна особа је убијена одмах, а тридесет и једна је убијена у кућама, већим делом заклана. Породица Давидовић, отац, мајка и петоро деце су убијени, заправо заклани у кући. Са њима је била комшиница са сином, и она је убијена. Убијен је на кућном прагу, сада могу да набрајам, Јово Иветић, Петра Суботић која је имала педесет пет година. Убијен је на улици Мирко Кисо. Убијени су отац и син Вујановићи, заклани су на улици. Син је имао двадесет једну годину, а отац педесет. Сину је митраљез пресекао бутну кост и нога је висила на кожи. Пошто није имао ко да му помогне да га утовари у кола, отац је остао са сином и сутрадан је смртно страдао.

Од тих сто једанаест страдалих било је тридесет деветоро деце и омладинаца до осамнаест година, двоје деце до две године – Ђуро Тркуља и Љуба Шуковић, шездесет једно лице старости од осамнаест до шездесет година, једанаест старијих од шездесет једну годину, међу њима је био Давид Лукач који је имао осамдесет четири године. Педесет три рањена лица била су од четири до шездесет година старости.

После је прикупљено сто тридесет девет мушкараца из Степановићева и Змајева. Биле су већ ископане раке да их стрељају. Индустријалац Милан Рељин, који је био врло угледан житељ Змајева, заједно са немачким свештеником је интервенисао код официра да не буду убијени и нахранио је те људе. Они су их протерали. Најпре су их из Степановићева за Змајево нељудски терали, а онда из Змајева у Врбас у стару свилару. Терали су их коњима. На улазу у Врбас их је дочекала светина немачких и мађарских житеља. Пљували су их и бацали на њих камење. Они су били затворени у свилари и имали су посебан третман, јер их је стално пратио глас да су они пуцали на мађарску војску. Одатле су јуна месеца пешке отерани у Топовске шупе у Бачкој Тополи, где је био сабирни логор кроз који је за све време рата, како је писао Вртунски, прошло између 5.000 и 5.500 затвореника. Ту су били до 27. јула, када се појавио изасланик Недићеве владе, извесни Цевовић. Њих једанаест је 11. јуна пуштено по неком критеријуму и отишли су. Међу тих једанаест био је Влаисављевић, кога су убиле усташе у Босни. То су, дакле, све повезана страдања. Ових сто тројица, колико је пуштено из Топовских шупа, утоварени су у вагоне и одвезени у Нови Сад. Утоварени су ноћу и нису знали куда иду. Довезени су у Нови Сад, утоварени у шлепове и тражен им је новац, седам хиљада. Они су имали три и нека жена, којој не знају ни име ни презиме, само знају да је била из Сенте, била је на пристаништу, извадила је четири хиљаде и платила. Пустили су низ Дунав шлепове без вуче и код Сланкамена су заноћили. Ујутру су дошли тегљачи и одвукли их у Београд. За њих је рат био завршен. У Београду их је дочекао Комесаријат за избеглице, на челу кога је био Томо Максимовић, предратни директор фабрике „Батаˮ, касније „Бороваˮ. Сви Сирижани, не мали број њих, који су били у централној Србији, како је називамо, рат су релативно лако поднели. Били су распоређени по породицама. Породица и домаћин су бринули о њима. Дешавало се да нема довољно хране за његову породицу, али је морало бити за избеглице. Један број породица из Херцеговине, познајем лично људе, прешао је у Србију док Немци нису забранили даље доласке у централну Србију, јер је пристигао превелики број избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине. Мађари су протерали све из Војводине док им Немци нису забранили да даље протерују.

 

Да ли се знају имена злочинца?

 

За злочин у Сиригу били су оптужени Јосип Ајнхард, Геза Боди, Габор Толвај, Шандор Елек, Андраш Мађар, Иштван Ердељи, Јанош Визи, Матија Немет, Карољ Хорват, Павле Силак млађи и Ференц Гириц. Непосредно за Сириг су били оптужени Ајнхард Јосип, Геза Боди као његов заменик и Шандор Елек који је истеривао народ из кућа и који је прикупљао оружје. Андраш Мађар, Иштван Ердељи и Јанош Визи су суђени за убиство два официра. На смрт су осуђени и Јосип Ајнхард, Шандор Елек, Андраш Мађар, Иштван Ердељи и Јанош Визи. Смртна казна над Шандором Елеком је извршена крајем августа1946. године. Јавно је обешен на Рибљој пијаци. Јосип Ајнхард је умро у затвору дан пре извршења казне. И над овом тројицом је извршена смртна казна јавним вешањем. Матија Немет, Карољ Хорват, Павле Силак млађи и Ференц Гириц су пуштени услед недостатка доказа.

Драгољуб Вујовић је председник Удружења ратних добровољаца 1912 – 1918. „Видовданˮ из Сирига.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа