Хортијева Мађарска је веома добро знала шта се догодило током Рације

Хортијева Мађарска је веома добро знала шта се догодило током Рације

Један од најупечатљивијих докумената који сведоче о последицама Рације у Јужној Бачкој и Новом Саду 1942. године јесте анализа материјалне штете настале током и непосредно након масовних ликвидација. На први поглед реч је о питању економске природе – о попису опљачкане имовине, несталог новца и накнада које су потраживале породице жртава. Међутим, пажљивије читање показује да овај документ открива много више од самих финансијских губитака. Он пружа увид у размере разарања које је Рација оставила у друштвеном, политичком и моралном животу Бачке.

Посебно је значајна ауторова напомена да статистички преглед није потпун јер обухвата само пријављену штету. Та констатација указује на једну трагичну чињеницу: у великом броју случајева није било никога ко би штету могао да пријави. Читаве породице биле су ликвидиране, а њихова имовина опљачкана. У таквим околностима није постојао ни наследник ни сведок који би пред државним органима покренуо поступак за накнаду штете. Управо зато аутор закључује да су стварни губици били далеко већи од оних који су ушли у службене евиденције.

Из српске перспективе овај податак има изузетну тежину. Он показује да Рација није била само акција физичког уништавања становништва него и процес економског разарања читавих породица и заједница. Масовна убиства пратили су систематска пљачка, присвајање новца, накита, покретне имовине и злоупотреба положаја од стране припадника окупационог апарата и лица која су у атмосфери безакоња видела прилику за лично богаћење. Процењена штета од осам до десет милиона пенги представљала је огроман износ чак и за ратне услове, али ни та цифра није обухватала све облике материјалног губитка.

Још је важније што аутор указује да у процену нису урачунате последице изнуда и уцена које су пратиле окупациони режим. То открива да је насиље често било повезано са корупцијом и личним интересима појединаца унутар система власти. Рација се тако показује не само као војно-полицијска операција него и као простор у коме су се, под заштитом оружане силе, развијали различити облици злоупотребе власти. Управо зато материјална штета није била споредна последица злочина, већ његов саставни део.

Најзанимљивији део документа ипак долази на самом крају. После пописа свих економских губитака аутор уводи категорију која се не може изразити бројевима. Он пише да у статистику није укључена „она немерљива штета коју је у овој акцији претрпела част мађарске нације – захваљујући влади и њеном службеном апарату“. Ова реченица представља више од моралне осуде. Она је признање да је Рација произвела последице које превазилазе судбину непосредних жртава и задиру у легитимитет саме државе. Мађарски извори не пребацују одговорност на поједине екстремисте нити на некакве неконтролисане групе. Одговорност везује за владу и институције које су деловале у име државе.

У томе лежи и најдубља историјска поука тих документа. Материјална штета могла је бити процењена у милионима пенги, али је постојала и друга штета која није могла бити унесена ни у један службени извештај. То је био губитак поверења, моралног ауторитета и политичког легитимитета власти у очима становништва над којим је владала. Рација је однела хиљаде живота и уништила огромну имовину, али је истовремено оставила дубок ожиљак у односима Срба и Мађара у Бачкој. Управо зато се њене последице нису завршиле са престанком пуцњаве на обалама Дунава и Тисе. Оне су наставиле да живе у колективном памћењу, оптерећујући односе две заједнице далеко дуже него што је трајала сама окупација.

Проблем са тезом о Њилашима јесте у томе што је она временски тешко одржива. Све што смо до сада видели у документима – масовна убиства, пљачке, одсецање прстију и ушију са лешева ради крађе накита, систематско прикривање трагова, хитно уклањање тела из Дунава, вођење жртава као „несталих лица“, политичка паника у Будимпешти, дипломатске последице, накнадни покушаји придобијања Срба, процене материјалне штете и интерне истраге – дешава се током 1942. године. У том тренутку Њилаши нису на власти, а Немци не управљају Бачком. У документима се појављују жандармерија, хонведска војска, државна управа, жупани, полиција, министарства и сама влада Калаја и Хортија.

Управо зато је једна од најважнијих историјских чињеница да је мађарска држава почела да управља последицама Рације већ неколико недеља након што ју је спровела. Да злочин није био познат и препознат као злочин унутар самог система, не би било потребе за истрагама, меморандумима, извештајима о расположењу Срба, отварањем православних храмова, делегацијама које обилазе Шајкашку нити проценама штете. Све то представља индиректно признање да је почињено нешто што је угрозило не само српско становништво него и политичке интересе саме Мађарске.

Посебно је важно што су и сами мађарски извори свесни размера злочина. Мађарски извори наводе да у биланс није ушла „она немерљива штета коју је у овој акцији претрпела част мађарске нације“. То је веома тешка формулација. Она не говори о грешци појединаца него о моралном слому државног система који је омогућио да се злочин догоди.

Из српске перспективе зато није спорно да су касније Њилаши и немачка окупација додатно радикализовали Мађарску. Међутим, Рација не припада том периоду. Она припада Хортијевој Мађарској на врхунцу њене државне моћи. Починиле су је регуларне институције државе, а не некакве паравојне групе или каснији екстремисти. Због тога сваки покушај да се одговорност накнадно пребаци искључиво на Њилаше представља историјско померање тежишта са оних који су злочин организовали и спровели на оне који ће на власт доћи тек касније.

Још је занимљивије што ни геополитичко објашњење, које Рацију доводи у везу са потребом да се избегне слање већих мађарских снага на Источни фронт, не може до краја објаснити размере насиља. Ако је повод заиста био сукоб са релативно малом партизанском групом у атарима Жабља, онда је несразмера између повода и последица толика да сама по себи постаје историјски проблем. Хиљаде убијених цивила, жене, деца, старци, масовне пљачке, уништавање читавих породица и заједница не могу се свести на безбедносну операцију нити на војну нужност.

Ако је Рација била само војна операција, онда је њена монструозност необјашњива; ако је била политичка порука, онда је њена бруталност била свесно изабрано средство. У оба случаја одговорност остаје на држави која ју је планирала, одобрила и спровела. Управо зато су каснији покушаји пребацивања кривице на Њилаше или искључиво на немачки утицај у супротности са документима насталим непосредно након самог злочина. Они показују да је Хортијева Мађарска већ током 1942. године знала шта се догодило, знала ко је то учинио и, што је најважније, знала да ће последице тог злочина дуго прогањати и Србе и Мађаре на простору Бачке.