Пописивање жртава и штете непосредно након Рације у Јужној Бачкој

Пописивање жртава и штете непосредно након Рације у Јужној Бачкој

Међу бројним документима који сведоче о последицама Рације у Јужној Бачкој и Новом Саду 1942. године, посебно место заузима статистички преглед који су саставили сами органи Хортијеве Мађарске. На први поглед реч је о сувопарној административној табели у којој су по насељима наведени број „несталих лица“, број поднетих захтева за накнаду штете, процењена материјална штета и износи потребни за издржавање породица жртава. Међутим, иза те привидно неутралне статистике крије се један од најзначајнијих индиректних доказа да је државни врх већ током 1942. године био свестан размера злочина који је извршен над српским и јеврејским становништвом.

Посебно је упадљива употреба израза „нестала лица“. Иако су тела жртава месецима након Рације испливавала из Дунава и Тисе, а локалне власти већ располагале списковима страдалих, администрација избегава да употреби речи „убијени“, „ликвидирани“ или „жртве“. На тај начин језик бирократије постаје средство политичког прикривања стварности. Формално посматрано, лица су била „нестала“; суштински посматрано, радило се о људима који су већ били побијени у једној од највећих масовних ликвидација цивилног становништва у окупираној Европи.

Још је значајнија сама чињеница да је држава приступила изради овакве статистике. Да би се израчунала материјална штета, број удовица, сирочади и лица која су изгубила издржаваоца, било је неопходно располагати релативно прецизним подацима о страдалима. То значи да се већ током 1942. године унутар државног апарата више није постављало питање да ли је злочина било, већ колике су његове последице. Другим речима, држава која израчунава трошкове издржавања породица жртава не може истовремено тврдити да не зна шта се догодило.

Табела је посебно важна и због тога што показује размере страдања у појединим местима Шајкашке. Чуруг са 887 евидентираних жртава, Жабаљ са 653, Мошорин са 195 и Ђурђево са 210 страдалих сведоче да Рација није била ограничена на Нови Сад нити се може свести на неколико изолованих инцидената. Реч је о систематској акцији која је захватила читав простор Јужне Бачке. Истовремено, висина пријављене материјалне штете открива и другу страну злочина. Рација није подразумевала само убијање људи него и масовну пљачку њихове имовине, што потврђују бројни извештаји о одузимању новца, накита, покретне имовине и злоупотребама које су починили припадници војске, жандармерије и локалних власти.

Из српске перспективе овај документ има још један важан историјски значај. Он представља снажан аргумент против каснијих покушаја да се одговорност за Рацију сведе искључиво на поједине екстремистичке кругове или на касније њилашке структуре. Табела је настала у време када су све институције функционисале у оквиру регуларне државне управе Хортијеве Мађарске. У њој се огледа рад министарстава, жупанијских власти, полиције и административног апарата који је бележио последице злочина. Самим тим, она посредно сведочи да је питање Рације било питање одговорности државе и њених институција, а не само појединаца који су непосредно повлачили обарач.

Најдубљи значај ове статистике лежи у чињеници да она представља тренутак у коме злочин престаје да буде питање појединачних сведочења, а постаје питање државне администрације. Држава која пописује нестале, израчунава вредност опљачкане имовине, евидентира сирочад и одређује висину средстава потребних за издржавање породица жртава више не утврђује да ли је злочин почињен, него управља његовим последицама. Управо зато ова табела има далеко већи историјски значај од обичног статистичког прегледа. Она сведочи да су већ током 1942. године највиши органи Хортијеве Мађарске располагали довољно прецизним подацима о размерама страдања у Шајкашкој и Новом Саду. Истовремено, она открива и суштинску противречност окупационог система: док су жртве у службеним документима вођене као „нестала лица“, исти тај систем је рачунао материјалну штету насталу њиховим убиством и процењивао средства потребна за издржавање њихових породица. У томе лежи и највећа историјска иронија читавог документа. Састављена да би омогућила административно управљање кризом насталом после Рације, ова табела је временом постала један од најубедљивијих доказа да је држава знала размере злочина много пре него што је била спремна да их јавно призна. Из српске перспективе она представља документ који не сведочи само о броју жртава и висини штете, већ и о постепеном суочавању саме окупационе управе са чињеницом да је у јануару 1942. године изгубила не само морални ауторитет него и политичку битку за поверење становништва Бачке.

„Слични случајеви пљачке и изнуде забележени су у великом броју у писаним документима. Али нико не мисли да су градоначелник Сенте, главни срески начелник из Бечеја, као и жандармеријски потпуковници Хоркај и Фоти били жртве злонамерних оптужби, нити да је прича о пљачкању лешева припадницима оружаних снага приписана само из клеветничких побуда.

О материјалној штети сачињен је подједнако прецизан попис као и о броју убијених, а те материјалне штете готово искључиво су проистекле из пљачке коју су вршиле оружане снаге и олош који им се придружио.

Ево прегледа те штете:“

П.С. треба имати у виду да број жртава наведен у овом документу није коначан и да је писан током Другог светског рата.

„Овај преглед није потпун, јер садржи само пријављене штете. Наравно, у случајевима када је читава породица била истребљена, није било никога ко би могао да потражује однету покретну имовину и новац, нити да надлежним властима поднесе пријаву о причињеној штети. А таквих случајева било је веома много.

Узевши све у обзир, материјална штета настала пљачкама током трајања Рације може се проценити на приближно 8 до 10 милиона пенги.

У овај преглед није укључена штета настала изнудама и уценама, која такође представља веома значајан износ.

И најзад, у њега није укључена ни она немерљива штета коју је у овој акцији претрпела част мађарске нације — захваљујући влади и њеном службеном апарату.“

Извор: adattar.vmmi.org