Институционално покриће за насиље: структура власти и одговорност за рацију
Посебно питање које се намеће јесте структура командовања и начин на који је одлука о спровођењу рације пренета са врха на терен. Постоје бројни показатељи да је иницијатива за проширење акције на град донета у кругу највиших војних и политичких органа, те да су локални извршиоци деловали у уверењу да имају пуну подршку претпостављених. Управо тај осећај институционалног покрића отворио је простор за радикализацију мера и њихово претварање у неконтролисано насиље. Уместо ограничене безбедносне операције, створен је механизам који је подстицао прекомерну употребу силе.
Сведочанства учесника и преживелих указују на постојање јасне намере да се кроз акцију пошаље порука застрашивања. Наредбе које су подразумевале пуцање без упозорења, масовна привођења без провере идентитета и ликвидације без суђења, нису биле случајне девијације већ логичан исход постављеног оквира. У таквом амбијенту, свака појединачна одлука на терену постајала је део ширег обрасца, у коме је граница између „безбедносне мере“ и злочина потпуно избрисана. Терор је функционисао као средство управљања, а не као споредни ефекат.
Механизам злочина: одлуке, наредбе и крв на улицама Новог Сада 1942.
Додатну тежину овим догађајима даје чињеница да су бројна упозорења била игнорисана. Поједини представници цивилних власти, као и појединци унутар система, указивали су на неправилности и опасност од ескалације. Међутим, таква упозорења нису довела до прекида акције, нити до суштинске корекције њеног тока. Напротив, изостанак реакције може се тумачити као прећутно одобравање, чиме је одговорност проширена и на оне који су имали могућност да спрече даљи ток насиља, али то нису учинили.
У правном смислу, поступци спроведени током рације представљају грубо кршење и тадашњих важећих норми. Импровизовани „преки судови“ функционисали су без елементарних процесних гаранција, без права на одбрану и без утврђивања чињеница. Њихова једина сврха била је формализација већ донетих одлука о ликвидацији. Оваква пракса не само да је представљала злоупотребу права, већ и његово потпуно поништавање, чиме је институционално насиље добило привид легитимитета.
Коначно, важно је уочити да последице ових догађаја нису биле ограничене на непосредне жртве. Страх, неповерење и осећај неправде дубоко су се урезали у друштвену свест, остављајући трајне последице по односе у заједници. Истовремено, покушаји да се одговорност минимизује или пребаци на појединачне извршиоце представљали су наставак исте логике избегавања одговорности. Управо зато, разумевање ових догађаја захтева јасан увид у њихову системску природу и у улогу институција које су их омогућиле.



